Sasvim obična priča

Na ovaj i mnoge druge dogadjaje iz života podsetiše me i Zmaj i Fly.

Sve se ovo dešavalo u nekim našim „ludim godinama“, kada nam je jedino bilo bitno da overimo još jedan ispit i ne propustimo dobru žurku. S’obzirom da sam se ja u to vreme opijala i od „caca-cole“ uglavnom sam bila zadužena za kontrolu unetih alkoholnih stimulansa, održavanje reda i discipline!?
Bio je septembar, sećam se odlično, bio mi je rodjendan. Godina i nije tako bitna, ma da smo se mogli podičiti njima.

Jedan moj veliki prijatelj je imao tu osobinu da svojim ponašanjem u „veselom“ stanju ne dozvoli da to njegovo stanje iko primeti, sem mene koja sam ga odlično poznavala. On je kao i većina mojih prijatelja, bio i ostao čovek sa milion ideja koje su nekako uvek dolazile do izražaja baš u njegovom „veselom“ stanju. Imao je običaj da ubedjuje druge da on zna da leti. Koliko je puta to pokušao da proba, bolje i da ne pričam. Gomilu puta bi visila kraj prozora i ubedjivala ga da sad nije pravi trenutak da to pokazuje jer su svi ostali toliko pijani da neće ni primetiti tu njegovu sposobnost i značaj istog.
Kako je žurka tekla u svom poznatom smeru, do prozora sam postavila stolice i gomilu cveća, kako fizički ne bi stigli do istog. Sprat drugi, sa visokim prizemljem.
Pošto je moja pažnja bila usmerena na „letača“, zanemarila sam malo ostale „veseljake“ i propustila “nedozvoljeno stimulativno sredstvo”. Jedan od veseljaka je dostigao stanje „crne rupe“ i počeo sa diskusijom “ko bolje leti”.

Da bi pokazao da je on najbolji preskočio je sve stolice, razbucao cveće, stigao do prozora, izašao napolje i stao na sims postavljen iznad prozora sa prvog sprata, u par sekundi. Čovek od 2 metra, sa 100 kg i stopalima broja 46 stajao je na prstima na simsu širokom 15 cm, ruku visoko podignutih u vazduh, trbuhom prislonjenim na zid!

U tom momentu sam mislila da ću da se srušim, ali nisam obično se srušim kad prodje prva opasnost. Pokupila sam u najvećoj tišini one koji su bili malo jači i bez daha uvukosmo !čoveka-pauka” u sobu.

Ako ste mislili da je tu bio kraj pa i ja sam, ali je haos u stvari tek počeo. “Letač” osramoćen, ponižen, sat vremena je pokušavao da stigne do prozora i pokaže šta on ume. Svojom sposobnošću da ubedi ostale da on uopšte nije “veseo” i da mu treba samo malo svežeg vazduha, uspeo je da se dokopa prozora. Trenutak za večnost! Zgrabili smo ga baš u trenutku kada je hteo da se “odlepi sa piste” .

“Crna rupa” se proširila na većinu, sve do jutra.

Da se rasane čekala sam sledeće veče. Da im objasnim šta su radili trebalo mi je 2 sata, a onda sam ih naterala da udju u istu tu sobu popnu se na prozor i pokažu nam svima kako to oni znaju.

Više nikada, ali nikada žurke nismo pravili u prostorijama višim od patosa.

Be Sociable, Share!

• 

Objavljeno: 03.02.2007
Svrstano u: Pričam ti priču | 3 komentara
Tags: Priče