Da ja u stvari živim na brodu saznah negde devedestih. Nismo imali zemlju, jedino što smo imali bio je ovaj stari brod. To nam je bilo sve. 
Zaplovili smo ka pučini, uz obećanje da ćemo tamo negde naići na neko ostrvo, gde je toliko lepo da nikada nećemo zažaliti što smo se otisnuli. Nisam verovala, ali priča je bila takva, da nisam smela da sumnjam. U stvari i da jesam i da nisam, izbora nisam imala. To je sve što imam. Plovili smo jako dugo. Nisam imala priliku da izadjem na palubu, jer sam vazdan imala nekog posla dole u potpalublju, ali sam redovno pratila snimke sa palube. Bilo je divno. More plavo, mirno, suncem obasjano, nigde daška vetra…Jedva sam čekala da stignemo u tu našu obećanu zemlju. Doduše povremeno mi se činilo da se brod ljulja, ali su mi govorili da je to zbog toga što je mnogo ljudi na njemu, i što se svi slobodno kreću, pa se desi da se u jednom trenutku nadje veći broj na jednoj nego na drugoj strani, te se zato ponekad brod zaljulja.
Pošto sam bila dobar radnik, radim, gledam svoja posla, ne galamim, dadoše mi slobodan dan, te reših da izadjem na palubu. 
Jaoj šta sam sve videla. Sunca nigde. Oblaci se nadvili nad nama ko da će da nas progutaju. More nemirno, crno, talasi ogromni, a mi u stvari uopšte ne plovimo, nego smo u nekoj uvali, obala nam na dohvat ruke, ali da maknemo ne možemo. Da ubedim ove ispod palube, šta se dešava na palubi, ne mogu. Ne veruju ni reč. Onda je jednog dana brod prestao da se ljulja. Izašli smo napolje, ja sam već znala gde smo, u onoj uvali, ali mi bi žao ovih jadnika što pojma nisu imali. Tad samo što ne popalismo i taj mali brod što smo imali. Oteraše kapetana. Ukrcaše ga u čamac te on otplovi, ko zna gde.
Našoj sreći nije bilo kraja.
Novi kapetan je bio mlad. Obećao je da će plovidba biti sigurna, more mirnije, i da ćemo sigurno naći naše parče zemlje gde ćemo početi da živimo. Nismo imali razloga da ne verujemo. Ionako nismo imali gde. Ovog puta sam malo češće mogla na palubu i stvarno sam videla, da more nije baš toliko burno, ima Sunca, nebo ima oblaka, ali su visoko. Kao da nas štite. Tako mi se bar činilo. Ali na žalost, sve je to trajalo kratko.
Ubiše nam Kapetana.
Očekivala sam buru posle njegove pogibije, ali nije se desila. Plovili smo naizgled po mirnom moru, i to jesam videla, ali nisam mogla da primetim kuda plovimo, da li po onom putu što nam zacrtao onaj mladi kapetan, ili smo okrenuli pramac za 180 stepeni. Oko nas je bilo samo more.
Onda su se opet oblaci nadvili nad nama. Ako je za utehu svi smo mogli da vidimo sve. Čini mi se da smo više bili na palubi, nego ispod nje. Slabo smo radili, pa smo počeli pomalo i da se svadjamo, a onda je počela da se nazire ona ista uvala gde smo dugo bili.
Da se tamo vratim, neću. Tamo je more bilo crno, crnje od najtamnijeg mraka, oblaci k’o aždaje, Sunca nigde, talasi ko tsunami, ma da ne pričam … i sad se stresem …
E sad je vas lepo pitam:
Hoće li ovaj brod da zaplovi u pravom smeru ili da bacamo sidro?
У то време сам сваког јутра куповао Политику. Стрпам је у јакну и прочитам кад стигнем. Тога дана, зове ме жена на мобилни, а био сам на неком састанку, каже – убили нам капетана. Ја не верујем.
Стигнем кући, пустим програм и отворим (први пут тог дана) новине. Исти они који су лили крокодилске сузе са екрана, у новинама су по истоме немилице и неконтролисано пљували. Није било странице која се бавила пловидбом, а да је неко није опоганио неком лажи о капетану.
Да закључим: не верујем да би нам било боље, и да је остао жив. Нашла би стока начина да му отме кормило, на овај или онај начин.
Ja se iskreno nadam da ćemo konačno zaploviti u pravom smeru, povratak nikako ne dolazi u obzir… I da, žao mi je kapetana, sa njim bi to bila sasvim druga priča…
Imam predlog: Da umesto sidra, u more bacimo trenutne kapetane . 😉
Potpuno se slažem s’tobom Aurora 🙂
Ivana i meni je žao kapetana, onog mladog, ne prodje dan da ne pomislim na njega 🙁
Bane potpuno si u pravu kad kažeš da bi stoka našla načina da mu oduzme kormilo, ali bili su sigurni da neće biti efikasno kao ubistvo. Goreće u paklu zbog toga, nadam se … 🙁