Sasvim obična priča

Propustila sam emociju. Juče sam bila nasmejana, pa su mi na um padale razne sitnice iz života, koji mi uvek izmame osmeh.

A tih malih stvari je bilo dovoljno da mi svaki dan počne lepše, samo mi treba malo napora da ih izguram, da postanu jasne, da ih osetim k’o tad.

Setila sam se svog muzičkog (NE)obrazovanja, i periode života kad sam se svojski trudila da ga svima pokažem. Sve je počelo sa razglasom u prvom razredu Osnovne, bila sam dežurni slavuj dugo godina. Ubacili me u hor, pa me upisali u muzičku iz koje sam pobegla glavom bez obzira. Pa nisam ja bila luda da klatim dirke dok moji jurcaju za loptom.

E onda sam u I srednje tu svoju sposobnost koristila za bežaniju. Imali smo neka silna medjuškolska takmičenja, pa sam pevala „Mladiću moj“ ma, k’o prava. U III razredu, bilo mi malo, pa krenem da pevam u Tomy’s band-u. Ha, ha, to je bila grupa. Pevali smo težak rock, a jedine pesme koje se sećam, doduše samo naslova, bile su „interakcije“ sa tricom iz fizike. To sam koristila do kraja Srednje škole. A repertoar i mesta izvodjenja pravo šarenilo od Madone (sa sve koreografijom po sred gradskog trga) pa do „ciganka sam mala“ jer je i za to postojala potreba. Prateće vokale Neše-Leptira neću da pominjem, kratko su trajali, dok je grupa služila vojni rok u mom gradu.

Nekako u tom periodu kupi mi deda gitaru, veli kad već pevaš a ti i sviraj, što mi ama uopšte nije bilo interesantno, sve dok mi jedne okinute godine na faksu ne dosadiše, jamb, lora (u parovima na „blamove“ ) i preferans.

Dovukoh gitaru, nabavih negde knjigu akorda, kupih žice (metalne, koje li budale) i krenuh da drljam po onoj gitari. Akorde koje nisam „hvatala“ kako treba, nadomeštavala sam pojačanim dranjem, a i bilo me briga jer ostali nisu znali ni toliko, pa nije imao ko da primeti.

Da ne kažem da je bio najveći dokaz, ali definitivno je bila ona kap, kad sam shvatila da se „ja neću najest’ leba od pevanja“ a još manje od sviranja je bila čuvena Ijada u Kuparima. Tu mi izvesni Draženko B, prekori za F-dur. Ma mrzela sam ga iz dna duše, bar tih 10 minuta dok nije doneo svoju gitaru i krenuo da solira. Onda smo postali glavne zvezde na potezu Banja-Luka – Bor, tad su još bili i Slovenci tu. Da, da Ijade smo delili na „sa Slovencima“ i „posle Slovenaca“ . Oni su bili u zasebnom hotelu, kao i Beogradjani i Hrvati. Ostala boranija, gde smo i mi pripadali bila je odvojeno. No to nam nije umanjilo dobru zabavu i divna prijateljstva.

Onda sam se povukla iz „javnog života“ i pevala samo u kupatilu i kućnoj varijanti, gde niko nije znao bolje. Medjutim mene lako povuče atmosfera, te me jednom prilikom u kancelariji, čuo jedan šahista i navuko na nekom ispraćaju penzionera da otpevam „Još malo“. Ha, ha, sad se ja kao branim, ali kad se nadjem gde on svira a nema mu orkestra, obavezno me nasanka sa „Mitom bekrijom“.

Rešila sam da se više ne blamiram, zašla sam u godine za poštovanje, a u kancelariji pa i kupatilu, ma, pevam bre k’o prava!

Be Sociable, Share!

• 

Objavljeno: 04.05.2007
Svrstano u: Neka me takve, Pričam ti priču | 9 komentara
Tags: Pevanje, Priče