Suncokreti


| 10.05.2007. | Blog

Tags: ,

Meme by Kenshin

Ako krenem da nabrajam šta me sve u životu inspiriše i koje su to male stvari koji mi daju nadu za neko bolje “sutra”, verovatno će mi blog biti mali, što reče Deda, pa sam pokušala da sve moje suncokrete svedem na par stvari koje me suštinski pokreću.

Neću vas smarati sa zdravljem, to podrazumevam, ali definitivno hoću sa nečim što je najbitnije što mi se desilo u poslednjih godinu dana i što me je pokrenulo iz totalnog bedaka u koji sam zapala.

Živim u gradu koji nisam prihvatala kao svoj dosta dugo. Što reče Bane, prvi stadijum je samoporicanje. Ne volim grad u kome živim, a svaka glupost koja se desi i koju primetim me dovede do ludila. Shvatila sam da napore koji su drugi činili da me izopšte iz prihvatanja ovog grada kao mog, zato što nisam rodjena tu, ne smem da uzimam zdravo za gotovo. Pa ja sam pola svog života ovde. I grad je moj isto koliko i njihov. To je prva stvar koja me je pokrenula.

Počela sam da tražim načine da promenim sve ono što nije štimalo po mom nekom poimanju stvari. Želje su jedno a mogućnosti nešto sasvim drugo. Saznala sam na lokalnoj televiziji, koju nisam gledala redovno (moram da priznam) za Bor030. Bila sam impresionirana. Kao redovan član foruma bor030 upoznala sam ljude sa kojima delim iste ulice i škole, igrališta i dišem isti ovaj kako-kad vazduh. Impresionirali su me članovi Web tima bor030, deca, eeej deca koja su rešila da pokrenu svet. To je bila druga stvar.

A treća, samo zato što se “desila” kao poslednja u nizu lepih, i koja mi je definitivno ulila nadu, da nije sve izgubljeno, da ima i moje generacije koja se ne predaje, da nisam usamljena i da ima nade za nas, je nastanak on-line magazina Opštine Bor by Rain Dog. Imala sam ogromnu želju da pomognem, kako, nisam znala, ali na sreću nisam morala dugo da čekam da bih saznala. Moj doprinos je mali, ali osećaj koji imam da sam bar nešto uradila me stimuliše da se borim i dalje.

Na kraju možda vam ovo sve zvuči kao reklama, nekima se Bor smučio od naše silne želje da pokažemo svetu da i mi postojimo, da smo živi i pametni, da se ne predajemo i da nas svakim danom ima sve više. Pomenuću i Narodnu biblioteku Bor kao instituciju koja čini ogromne napore da nas približi svetu. Nije nam važno ko koliko godina ima, nemamo predrasude, mladi i stari svi su tu, u istom problemu, koji se iz petnih žila trude da reše. Okrenuti ka suncu baš k’o pravi suncokreti.

Hvala vam na tome.

Share!
Share

About the author


Suzana Janačković Živković
Tehnolog. Bloger. Voli knjige, muziku, filmove i web design. Piše poeziju. Uređuje Tragove. BITNO joj je veoma bitno. U slobodno vreme ... šta to beše slobodno vreme?


  • twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • rss
  • email



Related Posts

Discussion: Total 8 Response

Comments: 8 to “Suncokreti”

  1. Deda says:

    Zadnji pasus, prva recenica, ubistvena.Sto bi voleo kad bi je ja tako srocio, uf. Bas mi legla.
    Uvek se vracam Boru, volim ga najvise na svetu, koliko god rupa bio…
    Verovatno ga volim kao i ostali svoje gradove…

  2. Suske says:

    Ma samo otvori dušu, reči će same da se slože … 🙂

  3. Deda says:

    Ne mogu.Lakse mi da direktno kazem, pa gde puklo, nego da napisem sta hocu kad bi otvorio dusu.A i davim mnogo…

  4. Suske says:

    Ajd probaj jednom, videćeš da ne daviš … to si ti malo nesiguran … kao i svi na početku. 🙂

  5. AnaJ says:

    Možda grešim, ali ja zaista mislim da ovde ima veoma malo ljudi koji ne prihvataju na pravi način ljude koji nisu rođeni u Boru. Pre svega, zato što ne znam koliko to Borana može da se “pohvali” da su ovde rođeni. Ako i mogu, gde su im rođeni roditelji? Babe i dede?
    A i kakve to veze ima?
    Moja sestra i ja, naša majka i naša deca rođeni su ovde. Moj otac i moj suprug nisu. Da li zato manje vrede? Moj muž Zoran ima ovde više prijatelja i poznanika nego ja.
    Odrasla sam ovde. Uvek sam imala taj osećaj da ljudima ovde nije važno ko je odakle.
    Možda sam živela u pogrešnom uverenju.
    Rašina digresija mi je iz momenta zasmetala jer se upravo nadovezao na moju rečenicu “da je Bor moj rodni grad i da je meni lep takav kakav jeste”. Šta je u tome bilo strašno? Čak je svoj monolog započeo rečenicom “neka mi Ana ne zameri”. Na čemu da mu zamerim? Zar ovde niko ne sme da kaže da je u Boru rođen, a da ga odmah neko ne poklopi u smislu to nije bitno, svi smo jednaki. PA NARAVNO DA JESMO, NIKO TO NIJE NI OSPORAVAO.
    Sve je to bila, rekla bih, jedna zamena teza. Verovatno nenamerna.

  6. Suske says:

    Pa pretpostavljam da jeste zamena teza, ali mi je isto čudno kako nam je baš svima zasmetala. Možda je i sam shvatio u toku priče da je pogrešno to rekao, pa se malo vadio, pa je ispalo još gore nego što jeste. Desi se i to.
    Ja jesam imala problema zato što nisam rodjena ovde, ali ko ne zna to nikad neće reći, čak se iznenade kad kažem da nisam rodjena u Boru. To meni govori više od podataka u ličnoj karti.

  7. AnaJ says:

    Iako za sebe tvrdim da sam veliko zlopamtilo, mada se trudim da tu svoju lošu osobinu suzbijem, čudim se da sam zaboravila koliko je i moj muž imao problema na početku, pogotovo 90. godina prošlog veka, dok su trajali oni nesrećni ratovi, a on je rodom iz Splita.
    Bilo je par morona koji su komentarisali u smislu “ko je pa on, doš’o iz p…e materine da ovde nekom zauzme posao, neka se vrati odakle je došao” i sl. baljezgarije. Bilo je i gore, ali ne želim da se toga sećam.
    U prisustvu takvih samo treba zapušiti nos i ništa drugo.
    Ne vredi se raspravljati, dokazivati, svađati, takvi ne zaslužuju da se na njih troše reči.
    Ono Iskustvo što sam ti napisala, barem me je naučilo da u takvim situacijama, radi sopstvenog unutrašnjeg mira, zaista zapušim nos i pomislim “nisam ti ja kriva što si glup, govedo i nevaspitan”.
    Pomaže u većini slučajeva.

  8. Suske says:

    Postoje osobe koje duže vreme ignorišem, a igrom slučaja sam prinudjena da se srećem sa njima, i da slušam njihove nebuloze. Ali me njihove reči ne dotiču. Čak više puta umem da kažem, kada mi naravno “dušebrižnici” prenose “vesti iz nesvesti”, da je to najbolja stvar koja mi se dešava. “Zamislite da me neko poveže sa njima, pa odmah bih se ubila”.
    Volim da čujem lepu, pa i ružnu, reč od osoba do kojih mi je stalo.
    Ali, uvek ono ali, zaboli me kad vidim da njihova glupost i ograničenost i još mnogo toga ružnog, ne postoji.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • The song has kept us ... :)