Sasvim obična priča

Te godine Ijada se održavala u Kuparima. Maj mesec, prelepo vreme. Dnevne aktivnosti završene, obližnja mesta posećena, te se rešismo da odemo do Dubrovnika.

Skitali smo celo popodne, gledali Doris Dragović kako snima spot, jeli sladoled, plašili paunove i glupirali se, čini mi se kao nikada do tad. Da smo propustili poslednji autobus shvatili smo negde oko jedan po ponoći. Za pešačenje predaleko, za taxi para nismo imali, pa smo rešili da stopiramo. Ja lično nisam imala nekog iskustva kao autostoper, ako ne računam stopiranja do Zaječara zbog “starki” i do Jezera gde nas čovek izbacio u BB pa smo ostatak puta morali peške, niti bih se usudila da stopiram samo u ženskom društvu.

No, kako nas je bilo 4 cure i 3 momka usudili smo se. Medjutim u startu je postojao problem, morali smo da se podelimo. Na jedvite jade se dogovorismo gde će i koji će momci biti sa dve a koji je taj koji će sam “braniti” dve cure. Da smo morali čak i da pokazujemo borilačke veštine, ko ih je znao, da bi adekvatno raspodelili fizičke sposobnosti za samodbranu, nećete verovati, a baš je tako bilo.

Pa stajali smo tako na izlazu iz grada jedno sat vremena. Prošla su samo dva automobila i naravno projurili pored nas brzinom svetlosti. Gluvo doba, tišina, čuje se samo šum mora i kreštanje paunova kojih smo sporadično stimulisali da se odazovu kako ne bi imali osećaj da smo baš totalno sami na ovom svetu.

Čini mi se da smo već rešili da se vratimo do autobuske stanice, kad zastade jedan auto koji je mogao da primi dvoje putnika ali nije čovek išao do Kupara. Ušao je jedan muški sam, rešio čovek da sebi skrati put bar malo… Čekali smo bar još pola sata i pljuvali po pobegulji kako smo se setili, a baš u tom naletu besa, zaustavi se ispred nas mercedes, stvarno nemam pojma niti koje je klase, niti koje je boje, bilo je bitno da je čovek stao. Opet smo bili u problemu, ko ulazi a ko ostaje. Pošto je rasprava potrajala, čovek nam reče da udjemo svi. Pa bar da smo bili sitni i ne bi bilo strašno … ovako je nastalo opšte komešanje u autu. Ma možda bi i bilo mesta da čovek nije nazad imao i dva zvučnika, 2x100W, bačenih na sedište.

Dakle, napred je sedeo Saša sa Suzom u krilu, a nazad Saša sa Suzom u krilu i Maša sa Suzom u krilu. Vozač je sedeo obaška. Pošto je odvrnuo muziku do daske, da nismo mogli da čujemo ni sopstvene misli, lepo nas je pitao jel’ bi on sad mogao da krene, na šta isklimasmo glavama u znak odobravanja.

Sto na sat smo sigurno dostigli za 7 sekundi. Zalepili smo se za sedišta i čini mi se prestali da dišemo. Suza napred ujašila Sašu, drži se za onaj “čiviluk” na vratima, Saša stiso sedište jednom rukom, drugom drži Suzu da se ne zalepi za šoferšajbnu ako ne dao bog ovaj reši da zakoči. Suze nazad su se uvatile za prednja sedišta, a Saša i Maša su balansirali izmedju ona dva zvučnika, čvrsto se držeći za iste one čivilke na vratima.

To što smo u više navrata imali osećaj da ćemo da se strovalimo u more, da smo bili ubedjeni da se jadničak koji je hodao putem bacio, ne pored puta nego je poleteo niz liticu, nije bilo ništa naspram vozačevog ne stajanja na kapije ulaza u odmaralište. Ne sećam se ko je bio grlatiji, ali mislim da su nam jezici brideli bar pola sata posle toga kad je čovek zakočio uz takvu škripu kočnica, da su stražali istrčali na gotovs. Iz auta smo jedva izašli, zahvalismo se čoveku i dalje ne verujući da smo živi. Nismo ni videli kad je “otišaooooo”.

E ljudi, takvu vožnju u životu svom nije izvozio ni Šumaher, majke mi.

Do našeg hotela smo prvo ćutali, pa smo onda psovali, pa smo se medjusobno svadjali, pa smo onda počeli da pričamo šta je ko osećao u trenutcima “divne vožnje”. Saša je bio najveći i najkrupniji i važio je za jakog momka. I taman kad smo se mi sitne boranije iskukali čovek je samo prozborio:

“Setio sam se i detinjstva, i prve ljubavi i rane mladosti …”

E to nam je bila ona kap, kad smo se dali u histeričan smeh. Smejali smo se do hotela, onako skroz bezveze. Kad smo stigli do recepcije prvo što smo pitali bilo je da li se Neške vratio. Rekli su nam da nije i da su ga videli poslednji put zajedno sa nama. U tom trenutku smo shvatili bolnu istinu. On je taj koji je sleteo sa litice. Kao po komadi smo istrčali iz hotela i krenuli nazad. No na sreću videli smo ga kao dolazi, on nas nije, te smo se trkom vratili nazad, presvukli majice, ja uzela gitaru, zauzeli busiju, seli u hol i zapevali.

Kad je ušao u hol nije mogao da veruje svojim očima!

“Kad ste stigli?”

“Odakle”

“Pa iz Dubrovnika?”

“Pa mi nismo bili u Dubrovnik.”

“Ma daj bre … kako, bla, bla…?????”

“Nemamo pojma o čemu pričaš”

I tu mi izvesni Banjac D. stade na muku drugi put, kad se iz sveg glasa razdrao “Kako je bilo u Dubrovniku Borani?”

Onda je Neške pričao svoju tužnu priču, kako ga je majmun izbacio na pola puta, kako je išao pešice i kako ga jedan idiot naterao da sleti s’puta, kaže, vozio je 200 ma koji 200, 300 na sat. Kad je završio jadikovku, upita nas više iz kurtoazije nego zato što ga je stvarno zanimalo:

“Čime ste stigli?”

“Autobusom.” – da smo išli na 3,4 sad ne bi nam uspelo.

“Ali nisam video ni jedan autob…”

“Išli smo drugim putem.”

I znate kad ću naredni put da stopiram?

Be Sociable, Share!

• 

Objavljeno: 25.05.2007
Svrstano u: Pričam ti priču | 10 komentara
Tags: Dubrovnik, Kupari, Priče, Putovanja, Stopiranje