Sasvim obična priča

Blogerski ABC: Slovo K

Ne mogu da verujem da sam se rešila onih slova sa kvačicama. A još nisam stigla ni da pročitam Zmajevo slovce J, ganjaju me ovi sa 381.foruma da iz momenta pišem to slovo K. A jes’ bi bio dobar šlagvort, zna Bane šta je to, za to slovo K – Kvačice, ali neka, sad ću malo ja da vam se hvalim sa komšilukom.

Znate kako počinju prvaci svoj prvi sastav, tako ću i ja. Pisci neka oproste ovaj put.

Moj komšiluk je super. Ima nas od 2-75 godina, imamo odlične medjuljudske i medjugeneracijske odnose. Svako iz komšiluka može da radi šta mu je drago, može kad hoće i koliko hoće, i svako brine o svakome na ovaj ili onaj način. Meni komšiluk jako pomaže i ja sam mu neizmerno zahvalna zbog toga.

Evo na primer moja komšinica iznad, ona žena razume da ja nisam baš neka domaćica da sad svaki dan brišem prozore i zalivam sveće, a ona je baš vredna žena i jako snalažljiva. Ona dok zaliva svoje cveće, zaliva i moje i svaki dan mi fajta prozore i skida paučinu i prašinu sa istih. Na kraju posle fajtanja obavezno pusti i mlaz, da sve ono što je nalepljeno a prethodno raskvašeno padne na ove dole što posedaju ispred onog polupanog lokala i dele jednu cigaru i svadjaju se ko je više povukao a ko manje.

Ovaj komšija sa trećeg jako fin čovek. Obavezno se javi u prolazu, pita za zdravlje i ne zamara više. Sve nedoumice oko naših porodičnih dogodovština uredno rešava sa mojom petogodišnjom ćerkom. Posadili mi jelku pre neki dan, znate onu sa terase, pa zahvalila sam se i Walt-u zaorganizaciju, pa se čovek zabrinuo imamo li mi dozvolu ili smo je bespravno posadili. Kaže on baš bi bila (ili je greota) ne razumeh baš najbolje, ali se čovek sekira da nas ne pohapse. Ono doduše ta naša, a sad svačija jelka stvarno smeta. Posadjena je po sred zelene površine i zauzela mesto za parkiranje automobila. Sad ne može onaj komšija sa četvrtog tu više da parkira auto, pa je malo kivan na nas, ali nas zato podržava jedan sa trećeg koji uredno zaliva jelku svakog jutra i u podne nas o tome obavesti. Kolko je kofa sipao i da li fajtao ili nije.

Imamo mi na četvrtom spratu komšije koji su nas spasili kamiona, koji se redovno parkira ispod našeg prozora i iz nepolupanog lokala, koji je sad magacin, uzima ili pak dovozi robu. Tako se čovek nekad parkira tu, pa ne možemo da prodjemo do ulice a da ne gazimo travu. E tu je onaj sa četvrtog spasio stvar. On je lepo doterao 4 krša, kaže da ih malo sredi pa da proda, i onemogućio kamionima da pridju. I nije samo to dobro, sad kad kamioni dodju oni zakrče ulicu pa ne mogu ni automobili da prolaze tu, te smo se rešili i dodatnog zagadjena. Ima stvarno ponekad onih nevaspitanih vozača, koji kad nalete na kamion na sred puta, krenu da pominju familiju umesto da se lepo okrenu i odu. Stvarno svašta.

A ja u stvari hoću najviše da se zahvalim svim komšijama iznad po vertikali. Znate mi imamo dve terase, i ta o kojoj baš sad hoću nešto da kažem, nam je nekada služila da sušimo veš na njoj. Na njoj nikada nisu sletali mali maleni vrapčići, oni što kenjaju na sitno, ali nikada. Kod svih iznad su ti vrapčići bili stalni posetioci, komšije se sažalile na nas i sad redovno sve sitne komade hrane uredno bacaju kod nas kako bi i nama vrapčići sletali na terasu. Ja obožavam životinje i zbog njih sam prestala tu da kačim veš nego sam postavila stočić i četiri fotelje (dobro ste čuli terasa je 2.8m x 3.6m), jednu jelku, milion saksija i na njoj uživam. I nije samo to lepo, sad dok komšinica tik do nas kuva ručak gleda meni u šolju sa kafom, a ja skidam recept. Oni od prekoputa komentarišu kako mi stoje kratke pantalone, a ja brojim koliko puta idu do “onog mesta” u toku dana. Oni iznad naših prvih komšija vode računa da nam se deca ne povrede dok djuskaju i redovno proviruju u dnevnu sobu da vide da li je sve pod kontrolom.

I na kraju da vam kažem, znate šta mi jedino smeta, kada mi u sred noći zazvoni neko na vratima, sačeka me da izadjem a onda mi se uredno izvini i kaže mi da je promašio svetlo. Dobro, dobro i muž me opominje i kaže mi da sam baksuz i da moram da razumem ljude koji eto za 15 godina nisu uspeli da nauče gde je svetlo a gde zvono. Stvarno, sad kad razmislim i treba da me bude sramota, nekima treba malo više vremena da se snadju u prostoru u kome žive, a ja bih da se naviknu od prve. Izvinite komšije, isključiću ga ja, neću da kvarim medjuljudske i medjugeneracijske odnose, ali nemoj posle da bude da vam smeta lupnjava na vratima.

Blogeri, ajde sad da napišete nešto Lepo.

Objavljeno: 27.06.2007
Svrstano u: Blogerski ABC i meme, Društvo, I TO je Srbija, Svakodnevica | 12 komentara
Tags: Komšije, SrpskaPosla