Priča bez kraja – 3


| 27.12.2007. | Priče

Tags: ,

Gubitak voljene osobe ga nije slomio. 30 decembar 1994. godine. Dan za tugu. Tog istog dana sam otputovala, i mislim da to sebi nikada neću da oprostim, ali shvatila sam i tad, kao i mnogo puta pre, da mi je u životu ipak najvažnije da kraj sebe imam osobu koja razume sušinu života, suštinu velikih i malih stvari.

Moje kasnije korake u životu, je bilo lako predvideti. Ovo ja nisam mogla da oprostim nekom. Razišli smo se. Mislim da ni dan danas niko ne zna prave razloge, a ovo je bio ključni. I u tom ludilu je bio tu.

Nekako sa svim tim dešavanjima, koja su nas vodila od suza do smeha, završili smo onu bezbrižnu priču, diplomirali i otisnuli se u svet. Počeo je da radi. Živeo je sam. Viđali smo se opet kao i na početku.

Da se slučajnosti dešavaju i da znaju da naprave lom, shvatila sam ubrzo. Udala sam se, i preselila tačno iznad njegovog stana. Mojoj sreći nije bilo kraja. Bili smo opet zajedno, svaki dan. Komšiluk nas je intenzivno mrzeo zbog lupanja u radijator, ali to je bila stara “domska” navika, koje smo se prisećali upražnjavajući je svakodnevno. Zajedno smo sačekali objavu ratnog stanja, zajedno smo naterali stariju ćeru da stane na svoje noge, slavili rođendane i Nove godine

Ta 2000. godina je bila prelomna. On nije bio tip koji lako odustaje. Imao je svoje snove, koje je želeo da ispuni, i svaki njegov dan je bila borba upravo za njih. Voleo je posao koji radi, ali lokaciju i sredinu jedva da je uspevao da proguta. Morao je to da promeni. Naredne godine je ispunio jedan od tih snova. Otišao je iz grada.

Glupo je da sad pričam da je meni bilo teško, njemu je bilo teže. Ali su odjednom te male stvari, kojima smo ispunjavali naše živote počeo da fali. Bio je to grozan period spoznaje da nakon njegovog odlaska, ništa više neće biti isto. Dani više nisu bili isti.

Od trenutka kad je otišao iz grada, pa do sada, viđali smo se samo onda kad je on dolazio. Priznajem da sam kriva, ali to krivicu ne umanjuje. Sitna deca, porođaji, nedovoljno para, imala sam milion i jedan izgovor.

Čuli smo se u početku često, uglavnom je on zvao. Onda je prestao da zove, a nekako sam prestala i ja. Počela sam da zaboravljam 22. novembar, i da ga se sećam posle par dana. Poruke koje bi slala, nisu za priču, a on je praštao i verovao da ću jednog dana valjda pobeći od svih problema, i da ću sve ono što sam nekada mogla da mu kažem u 4 oka, moći da mu kažem i putem telefona. Da je lako premostiti daljinu. Bar je sad lako.

Družili smo se letos. Njegova i moja porodica. Sjajna ekipa. Deca se nisu čula, te smo mogli da pričamo, što i jesmo, bez prestanka celo popodne i veče. I nismo se ispičali. Niti ćemo izgleda ikada uspeti da priču dovedemo u neki “aktuelni tok”. Brz život, i trenutno različita interesovanja i daljina kao nepremostiva prepreka čine svoje. Telefonski razgovori su nam dugi, konstatovali smo da nam fale i obećala sam da ću promeniti bar nešto. Ali i ove sam godine zaboravila 22. novembar, i poslala mu poruku posle 5 dana. Ništa neobično ali strašno. Oprostio je i ovaj put.

Došao je tog dana, kao i ostali. Znala sam da dolazi, ali ga nisam pozvala da čujem to iz njegovih usta. Šunjali smo se od jednih do drugih, pričali sa svima, a najmanje on i ja. Svi znaju da smo često u kontaktu i da mi možemo da sačekamo. Čekali smo do pred zoru. Nije pokušavao da leti, i zajedno sa mnom brinuo o “malom titovom pioniru”. Mlad kako reče, popraviće se.

Sedeli smo umorni, i on je krenuo priču. O meni, ali ne meni. U jednom se trenutku okrenuo i pitao “Šta sam ti uradio pa si prestala da se javljaš?”. Ćutala sam. Tad sam ćutala. A nije uradio ništa, samo je ispunio 20 godina mog života.

Poklonio mi je privezak, njegovih ruku delo, na kome piše:

Malo je mnogo važno, jer uvek samo malo fali!

Nije rekao ni reč, nije ni imao potrebe da bilo šta kaže. Razumemo se mi odlično i pogledom, nekad i bolje nego rečima, ali je namera jasna. Ako sam u problemu da zaboravljam, ključeve ipak koristim svaki dan. Valjda ću ga jednom u tim danima pozvati, i prelomiti u glavi da daljina ne sme da bude prepreka. Nikad.

Hvala ti prijatelju za sve ove godine, ti si uvek razumeo suštinu.

Share!
Share

About the author


Suzana Janačković Živković
Tehnolog. Bloger. Voli knjige, muziku, filmove i web design. Piše poeziju. Uređuje Tragove. BITNO joj je veoma bitno. U slobodno vreme ... šta to beše slobodno vreme?


  • twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • rss
  • email



Related Posts

Discussion: Total 10 Response

Comments: 9 to “Priča bez kraja – 3”

  1. Kristina says:

    Pročitah sve dijelove.
    I pitam se na kom se fakultetu, osim mašinstva, uči o mašinama? Vjerovatno elektrotehnika, ali meni je draže da ga zamišljam kao mašinca 😉 jer jednog, skoro istog, već poznajem.
    I nevjerivatno je koliko nam takvi ljudi oplemene život i koliko je poseban osjećaj kada ”imaš” nekoga tako posebnog.
    Mada je meni ova dio o druženju porodica ravan naučnoj fantastici.
    U mom slučaju, od kakao je zaglavio u ”rezancima iz supe od nedeljnog ručka” , njega nema.
    Nadam se da će biti još koji dio 😉

  2. Suske says:

    #Kristina
    I ja sam govorila još tad da je neverovatno da Tehnolozi uče “Mašinske elemente”, “Tehničko crtanje”, “Mašine i uređaje u hemijskoj industriji” i da proprate sve te mašine i kroz “Tehnološke operacije”. Niko mi nije verovao da nam je školstvo “posrnulo” :mrgreen:
    Ali dobro si zamislila, on je delom i bio mašinac 😉

    On i ja samo u “nove ljubavi” ulazili u paketu, tako da nikom nije dato pravo na naše otuđenje. Mi smo se podrazumevali 😀

    One sa rezancima, skoro ni da ne pominjem. Nisu ništa specijalno, čim su rezanci mogli da utiču na nešto što se zove “pravo prijateljstvo” 😉

    Provlači se ON kroz mnoge moje postove. Ne mogu da pišem o svom životu a da i njega ne spomenem, jer je ON uvek bio tu.
    Sa ovom “pričom bez kraja” ću tu stati. Ako život napiše neku novu, prigodnu za javnost, objaviću je 😉

  3. Kristina says:

    Uh, dobro je, nije riječ o istoj osobi 😀
    Jer, dešavalo mi se, da mi ljudi koje slučajno sretnem, pričaju o najboljoj osobi koju su upoznali.O njemu, mašincu, kreativnijem od svih pjesnika zajedno.
    I baš ti zavidim na njemu koji nije podlegao čarima rezanaca 😉

    ”Malo je mnogo važno, jer uvek samo malo fali!”

    I ja mislim isto.

  4. Cekam nasatavak 4, ako ga bude za javnost.
    Srecna ti Nova godina. 🙂

  5. whisperer says:

    Kako ti mene lako vratiš na suočavanje sa samom sobom…

  6. Afrodita says:

    Sjajna prica Suske!
    Veoma lijepo docarana.Ostavila si me u razmisljanju.
    🙂

  7. Suske says:

    #Kristina

    Dobro je da postoje više osoba sa takvim srcem.
    Nemoj da mi zavidiš, izaći će iz rezanaca jednog dana, samo treba da budeš tu da mu oprostiš te godine 😉
    Malo je mnogo važno 😀

    #jelenaartpoezija
    Hvala Jelena 🙂

    Ah, život piše priče svaki dan, naći će se neka i za javnost 😉
    Svako dobro u Novoj Godini i tebi 😀

  8. Suske says:

    #whisperer

    Suočavala se ja prvo, neka, dobro je da se suočiš pa i resetuješ povremeno 😉

    #Afrodita

    Drago mi je da ti se dopala priča. Verujem da svako od nas ima sličnu priču i slične prijatelje. 🙂

  9. 😀
    Hvala ja ti opet pozeleh
    a sta fali.
    Ziveli.

Pingbacks & Trackbacks: 1 to “Priča bez kraja – 3”

  1. Nemam adekvatan naslov za ovu glupost! | Sasvim obična priča

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • The song has kept us ... :)