Sasvim obična priča

Ne čitaj između redova, ničeg tu nema.
Nisam ja kadra da napišem duple redove.
Jednostavnost je ono što me impresionira i čemu težim.

Na početku je sve bilo novo. Pomalo dosadno.

Lunjati nebom, nije bila neka posebna veština.
Neke međukorake, nisam htela da primetim. Nisu bili važni.
Koračala sam, malim koracima i tražila mesto na nebu.
Oblaci ponekad znaju da budu baš sivi, tužni, budu i crni, zavisi samo da li na njih gledam otvorenim ili zatvorenim očima.
Tada nisam videla ništa. Žmurila sam.

Pokušavam da napravim hronologiju događaja. Ne uspevam.
Lako je nabacati misli. Složiti ih, je nekad teško, a nekad, kao sad, jednostavno nemoguće!

Ne znam u stvari kada sam ugledala sive oblake, kišu, sneg, kad sam osetila hladnoću, utrnule ruke i zaleđenu dušu.
Pitam se da li je vidiš, imaš li hrabrosti da priznaš sebi, ili ćeš se i dalje skrivati između tuđih reči i redova. Nekada ni to nije lako, priznajem.
Treba podvući reči nevidljivim markerom, tako da se osete. Da se samo osete.

Treba mi ta hronologija. Treba mi taj trenutak spoznaje i priznanja.

I kao što uvek biva, kraj nikad ne osetiš. Ne vidiš da je blizu i da je tvoj. Nadaš se da se te neke stvari dese drugom, i da ćeš ti sasvim sigurno svoj kraj videti na vreme. Da ćeš naslutiti, da ćeš znati.

Nije mi važno kojim ćeš me imenom nazvati, šta ćeš dodati uz, pri, do … Ni vreme nije važno. Ono nikada nije važno.

Ne vidim ni početak, ni kraj, ni ono između, ni sebe, ni tebe. Ništa ne vidim. Ne znam ni da li gledam otvorenim ili zatvorenim očima. Ne osećam ništa, čak ni prazninu.

Nazirem prezir, zbog patetike i pokušaja da zamaglim prozor dahom, i ispišem tvoje ime, koje će samo trenutak kasnije lebdeti između uzdaha.

Objavljeno: 21.02.2008
Svrstano u: Između redova, Poruke | 1 komentar
Ključnih reči nema