Voz

Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće po planski određenim parcelama. Sećam se zgrada bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, zaradio je po neki ožiljak.

Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.

Sa asfaltom smo nekako i porasli, verovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre“, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.

Koračajući tim asfaltom, na 200m od naših kuća, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje“. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se ljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli bezbrižnim životom.

Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bismo se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bismo stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bismo se okrenuli, videli bismo reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video, iako se prostirao svuda oko nas.

I grad je rastao zajedno sa nama. Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove“. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu, centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.

Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu“. Neka mesta gde smo izlazili nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi. Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.

Na prelepom bazenu u obliku delfina, poker smo zamenili preferansom, sunčanje i prskanje – hladovinom, večernje šetnje Kejom – dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom, gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bismo, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice, već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.

Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta, jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.

Iz „Pazara“ ka „Tijabari“, ostale su stare restaurirane građevine, pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi“, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Preko njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da, u jednom jedinom danu, čitav grad promeni stranu reke.

Na Tijabarskoj strani se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica“ i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih – otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta te stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je i boja ona ista bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.

Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.

Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između tih kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona, na putu za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.

Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj sad snove sanjaju neki novi klinci.

A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.

(Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, i vrati mu se kao bumerang sve ono od čega beži.)