Sasvim obična priča

Pijem kafu, i po ko zna koji put slušam …repeat… i pročitam pomalo onih par redaka što stoje ispod. Baš se nekako tako osećam, kao prah, mada iskreno nikog nije briga niti me ko pita.

- Je l’ bre sreće ti, kako si? Osećaš li šta?

Pa da mu k’o čovek odgovorim, da SAM i da osećam, uglavnom crveno.

Vidim crveno. Da, kao kad se svetlost razlije pa si samo sposoban da želiš. Želiš bez granica.

To crveno me uvek podseti na 21.septembar 1997. godine, rodjendan članova moje porodice, kada sam zarad viših ciljeva bila sprečena da im isti čestitam. Posle sam se kajala.
Dan kada sam morala od tih istih bliskih da krijem gde sam i šta radim, iako su me ispitivali, prepitivali i videli da lažem kao pas, ali nisam priznala gde sam bila.
A bila sam kontrolor, ispred SPO-a. Celog tog dana su mi se prelivale nijanse crvene. I tad sam mislila i videla samo crveno. Redovno sam odlazila do toaleta da obrišem pljuvačine sa lica, kao izdajnik svoga naroda. Knjigu “Noć Đenerala” sa posvetom “Dragoj …. noć kad je streljana istina”, nisam smela ni da pomislim da ponesem, a trebalo je, mogla sam da se sakrijem iza nje.

Odlučila sam da propustim drugi krug, 5. oktobara 1997. godine. Moja prva godišnjica braka. Provela sam je u nekom selu berući kukuruz kao svaki pravi mladi socijalista. Oni su doduše voleli višnje, valjda zbog crvene boje koja im se razlivala po rukama.

Onako umorna, crvena od sunca, crvenih očiju od prašine, crvenih tragova po rukama, lagano sam se pela uz stepenice. Na vratima stana me je čekao jedan od njih.

- Gde si ti ceo dan? Svi te čekamo, moraš da se pojaviš!
- Niste me dovoljno popljuvali, ili šta?

U odlasku, ka tamo, sem što nisam dozvolila nikome da mi čestita tu godišnjicu, i što sam lagala kao pas, po drugi put, slušala sam izvinjenja. Proverili mi stablo, ono porodično, izvršili autopsiju, i videli da sam fino čeljade. Tad nije bilo važno što nisam bila jedna od njih i što sam kontrolor ispred SPO-a. Sačekali me kafom, bombonjerom (sa višnjama), sokom i crvenom ružom. Slavili su 5. oktobar, moju godišnjicu. Ja nisam. Bila sam na drugoj strani. Jedna od nas.

5. oktobar sam proslavila par godina kasnije.

I sad je to crveno izronilo. Kezi se, smeje i likuje. Razliva se, uvlači se pod kožu i peče, kao 11 godina pre, kao 11 -to majska crvena ruža. Užas!

Ne želim to crveno!

Želim da crveno opet bude samo boja – boja ljubavi i da je želim bez granica!

Objavljeno: 14.05.2008
Svrstano u: I TO je Srbija, Iz memorije, Politika, Pričam ti priču | 7 komentara
Tags: Izbori, Ljubav, Politika, Priče