… iliti jasan odgovor na pitanje “zašto nam toliko loše ide?” Da imamo oba ne bi bilo baš nikakvih problema.
Ko radi u društvenoj firmi, u proizvodnji naročito, zna, da su tehnologije proizvodnje stare i po 50 godina. I to nije ništa novo, i ne bi bilo ni toliko strašno da se država potrudila da bar ovo što ima održava. Napraviti potpuno novu fabriku je jezivo skupo, ali održavati staru nije.
Umesto ulaganja u održavanje neophodnih rezervnih delova, agregata, uređaja, u poslednjih 20 godina se novac rasipao na sve strane, od kupovine potpuno bespotrebnih rezervnih delova, koji trunu po raznoraznim skladištima, bilo je potrebno samo naći nekoga ko daje dobru proviziju, do besomučnog ispijanja buteljki po kafanama, na poslovnim ručkovima, pri sklapanju, tobože, pravih poslovnih ugovora koji će firme izvući iz bedaka.
Imajući u vidu gore navedeno, potpuno je jasno da sa starim tehnologijama nije moguće promeniti navike, usavršavati kadar, ulagati u edukaciju i prekvalifikaciju, jer je nemoguće uposliti prekvalifikovani kadar. I ono malo što se menja, 90% zaposlenih ne želi da prihvati – lakše konju bez samara.
Onaj mali procenat, uglavnom mlađih ljudi, koji žele da koliko toliko “uvedu” nove tehnologije u već postojeće, pored živaca, koji su im potrebni da ubede više instance u neophodnost uvođenja istih, pored edukacije o sopstvenom trošku, moraju da trpe i one čuvene rečenice “ma mi već 20 godina radimo ovako i sad se on našo pametan …”.
E to ume da zaboli, ne u delu ocena i procena, jer ko je svestan sebe i činjenice da njegov rad komentarišu ljudi koji ne znaju da rade posao koji procenjuju, ne oseća se pogođenim, već u delu one listice na koje stoje ispisanje neke cifre, koje treba da budu kao neka zarada za rad u nekom prethodnom obračunskom periodu.
Sasvim je jasno da se socijalistička uravnilovka, ko ne zna neka pročita od P-1 do Tito-13, vrlo je poučno, neće iskoreniti nikada ili bar dok se postojeća društvena i državna preduzeća ne privatizuju.
citat P-10:
Htio bih ovdje naročito da kažem o jednoj pojavi koja je zabrinjavajuća – a to je da u našoj omladini dolazi do sve češćih i širih diferenciranja intelektualne i radničke omladine. Jedan deo omladine želi da se pogospodi, da se izdvoji …
O čemu se tu radi? Tu je u prvom redu riječ o tome da se u materjalnom pogledu diferenciraju primanja intelektualne i radničke omladine. Ne radi se o nekoj težnji za uravnilovkom, več obrnuto – o diskriminaciji nagradjivanja prema radu.
Daleko sam od toga da bih ovdje tvrdio da je sva naša intelektualna omladina, od prvih godina službe, suviše visoko nagradjena. Najčešće, ona je prilično slabo nagradjena, ali razlike ipak postoje, i o tome se mora vooditi računa.
Problem je samo naći pravog privatnika, ovo što sada imamo po Srbiji su uglavnom privatikanti.
Sve gore navedeno je dovelo sve društvene i državne firme do stečaja. One koje nije do sad, dovešće, tu nema dileme. Na svakom od nas je da što pre shvati da mora sam da ide u korak sa novim tehnologijama da ga ne bi na pregazilo vreme.
U ovom trenutku se nalazimo u fazi “poluproizvoda”, i bićemo tu sve dok neko ne shvati da je od poluprozizvoda do gotovog proizvoda potrebno vrlo malo sredstava i mnogo dobre volje.
Primer iz prakse: Nije teško dati brojku sa tačnošću na tri decimale, ako se koristi računar, excel, ili čak i digitron, problem je OKO naterati da vidi te decimale. Mislim da je vreme da skinemo naočare i pređemo na kontaktna sočiva, biće lakše i njima i nama.
AKo ni sada nije jasno, kad kažem štap i kanap, baš na to i mislim. Slika ipak kazuje više od reči. (Napomena: visina 10 m, 1cm visine = 1.160 t nečega, kanap se spusti u unutrašnjost, izvuče, postavi na spoljašnji zid da bi neko ko gleda mogao da očita, graduacija ne postoji, pravi nivometri postojali ali nije bilo para za održavanje)
Objavljeno: 15.12.2008
Svrstano u: I TO je Srbija, Posao, Slika dana | 13 komentara
Tags: Posao, RTB Bor, SrpskaPosla
Ako te zanima ova tema ...
- Upadljivo suv i debeo - 27.08.2010
- Forma Ideale, Jela Jagodina i Simpo-trio fantastikus! - 08.08.2010
- Kapitulacija - 28.07.2010
- Pusti budalu - 25.07.2010
- Koliko? - 20.07.2010
- Da mi je da budem Brana bar 3 dana - 19.07.2010
- Serem vam se u sistem! - 21.06.2010
- Podrumske čarolije - 16.06.2010
- Snajper kokoške - 04.06.2010
- Srpski šef part 2 - 30.03.2010
Komentari
Članak je objavljen 15.12.2008 u 11:32 am i svrstan je u I TO je Srbija, Posao, Slika dana. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Na zalost, velike sisteme nase drustvo vise ne moze ni da odrzava ni da izdrzava. jednostavno, to nije upisu posla ovako postavljenog sistema.
Zato je i popucalo.
Kad su giganti formirani ili nacionaizovani, u ime drzavnog aparata neko je upravljao i sledio neku komitetski formiranu ideju. Dobijao je i autoritet i sredstva da je sprovede.
Posle se sa drzavnog preslo na drustveno, takoreci grupno-svojinsko gde se oslanjalo na individualnu sposobnost i svest. To je vrlo problematicno jer ljudi su se pokazali previse… ljudski slabasni..
Sad se formalno vratilo u drzavne ruke ali bez realne ideje sta raditi, stvarnog autoriteta da se bilo sta sprovede i para za bilo sta.
Drzava je, prakticno, stecajni upravnik zaduzen da rascisti i nadje vlasnika za neke pari ili zatvori.
A sta posle? To zavisi od toga dal’ bude posle ili se ugasi.
Zato od drzave ocekujem samo sto efikasniji zavrsetak tog takoreci stecajnog postupka. Spreman sam da prihvatim i neke neracionalnosti samo da se ono sto je drustveno (sa formalnim drzavnim papirima), sto pre vrati u normalne okvire rasudjivanja i upravljanja.
Auuu… sorry
izgleda da sam jedva docek’o da progovorim.
Čemu sad izvinjenja?
Jasno je meni da je državi natureno da upravlja nečim za šta ni kadrovski, ni finansijski nema mogućnosti. Možda je i moglo pre 8 godina da se ulaže, da je bilo sluha, ali su političari bili dovoljno pohlepni da krenu u obezvređivanje svega što je preostalo ne bi li neko kupio preduzeća što jeftinije. Za ostvarivanje tih ciljeva u Upravnim Odborima preduzeća postavljeni su ljudi koji ne da nisu dorasli problemima koje bi trebaloda rešavaju, nego realno probleme nisu ni videli. Postavljeni su da ne talasaju i da spreče ista ukoliko ih bude bilo. Kvalitetni kadar je marginalizovan, uklonjen i ućutkan.
Nakon svega, tj. nakon preraspodele resora, kao posledica mnogobrojnih izbora, oni kojima je namenjena kupovina je bilo onemoguućena ista, i država je time samam sebe matirala.
Direktori su takođe postavljani po “Poslušnosti” i oni su jedino tome i služili, da slušaju i da ne talasaju.
Sad, kad nema kud, najlakše je pokrenuti stečajni postupak, radna snaga treba da se snalazi sama, i verujem da će kvaliteni ljudi naći svoje radno mesto bez većih problema, ali će država dobiti još jedan dobar deo nezapošljenog sveta o kome treba da brine.
Da se ne zavaravamo, i dalje se zapošljava preko strinKe, ujke, kuma, i da ne nabrajam.
Socijalizam je sam sebe urušio, jer su na odgovrona mesta postavljani “večernjaci”.
Ti isti večernjaci znaju da poštuju diplome svoje dece, ali ostalih – nikako!
I ja sam izgleda čekala da neko progovori
Ti me uvek insprises na post al’ cu se sad zadrzati na kometnaru koji i ima veze i nema veze sa ovim. Devedesete godine sam se zaposlila u ”Zastava IVECO kamioni”, firma jebo te, vecinski vlasnici Italijani i dozivela milion sokova od koji se ni dan danas nisam oporavila i to zaposlajvanje smatram svojom zivotnom greskom.
Dakle, tamo su me docekali nekakvi brigadiri, nikad nisam ukapirala sta rade, direktori sa partizanskim spomenicama, nepismeni, neuki, da se prenerazis. Na mestu referenta odbrane i zastite radila frizerka po struci! Niko nije bio na adekvatnom radnom mestu za koje se skolovao, cisto sumnjam da je iko bio skolovan.
Onda me posalju na prevodjenje, stigle NOVE masine iz Italije, prese, kojekakva cuda, onda ja tamo tupim da se to montira, da se radnici obuce da pritiskaju zeleno i crveno dugme i ako mi verujes niti jedna masina nije stigla nova, sve do jedne su bile rashodovane i izbacene iz upotrebe u IVECU koji je u to vreme robotizovao svoju proizvodnju a kod nas su novine pisale o tome da su nam poklonili NOVO. Al’ ljubili smo ih u dupe.
O ponasanju prema drustvenoj imovini da ne govorim, najveca zabava u to vreme je bila da kad padne sneg neko sedne na viljuskaru i slucajno proklizava dok ne unisti desetak karoserija ili citave one cuvene 35.8 dok pedeset njih stoji okolo i navija, onda to neko kupi za mizerno male pare kao novo osteceno.
Izvini na kometnaru.
Nama samo treba dati da tucamo kamen dok se ne opametimo.
I ne krivim vise sve njih koji i dan danas sve to rade pomocu stapa i kanapa, sto nam nisu dozvolili da mrdnemo napred. Krivim sve nas.
Ubismo se kukajuci a definitivno je vreme za jos jedan bager, lopatu, sta god hoces.
Brisi ovo ako je dugacko. MOrala sam da se istresem.
Imam ja jednu komsinicu penzionerku, koja malo-malo pa kaze: “Teli ste demokratiju? Evo vam sad!” i ja svaki put popizdim, al ispade da je stvarno tako. Nikada nije bilo ovoliko neukih, neobrazovanih, neupucenih i sto je najgore, nespremnih da uce, na rukovodecim mestima u apsolutno svim sferama zivota. Ne zelim nikoga da vredjam, daleko od toga, samo poslednjih godina ne poznajem coveka koji se zaposlio, ili napredovao jer kvalitetno radi, iskljucivo po partijskoj pripadnosti i zaslugama. Kako onda da ne propada i ono malo sto je ostalo? Od prilike, ko kad bi mene postavili da budem hirurg…
Treba samo dovrsiti vlasnicku transfomaciju, that’s all!
Onda ce gazda paziti koga zaposljava jer ce od toga zavisiti kako mi se pare cuvaju, uposljavaju i uvecavaju.
Drzava treba da zadrzi opste oblasti u meri u kojoj moze o njima efikasno da se stara (saobracaj, struja, upravljanje prirodnim resursima…), obezbedi efikasne zakone da ljudi (ako gazde, tako i zaposleni) nemaju neizvesnost.
Posle je glavni trik u odrzavanju poreskog sistema na podsticajnom nivou.
Ne bih preporucio nove revolucije, ma kako “pravedno” izgledale. Revolucije uvek nanesu mnogo mulja nekvalifikovanih avanturista.
#mahlat
Pa društvena imovina tome i služi, sve što je zajedničko pripada i meni! Ako mi već pripada onda ja to lepo uzmem i gotovo. Tako je od nacionalizacije pa do dan danas. Onog momenta kad je ljudima dodeljeno, i kad im je palo sa neba, rešili da uzmu sve što im treba,i što im ne treba – da se nađe!. Problem nastaje jedino kad više nema za otimačinu, a to je upravo sad.
Saglasna sam da smo svi krivi, ali, ne treba zaboraviti da većina “guta” one koji kukaju. Onaj ko treba da “ispravlja krive drine” u preduzećima je Sindikat (što li ga sad pomenuh
) a sami znamo ko nam sedi u sindikatima, najveći besposličari lepo integrisani sa poslovodstvom. I tu više nema leba. Sam možeš da vičeš do prekosutra, ali realno većini ne odgovara da se išta menja, jer ovako nešto nikada više neće imati. Leba bez motike!
p.s. ako si se istresla, vidiš da sam i ja
#Sanja
U manjim kolektivima je možda jednostavnije da se neke stvari promene, ali i kad se promene, mislim pre svega na rukovodeći kadar, ako neko nema ljude oko sebe sa kojima će to da menja ništa ne može da uradi, a pride će biti nagrađen pljuvačinama.
Jasno je i meni i tebi o čemu pričamo, ali uzrok tome je upravo “naučeno”. Nije tvoja komšinica u pravu, ranije jeste bilo naizgled dobro, jer su na rukovodećim pozicijama postavljani poslušnici koji su zarad ličnih interesa i zbog straha za sopstveni položaj maltretirali i sprovodili strahovladu.
Danas više toga nema. Nema gazde. Ili ih ima više komada, pa ne mogu da se dogovore ko je jači.
#drnch
Treba je završiti, saglasna sam, ali, prošle godine u toku drugog tendera, imah uljudan razgovor sa nadređenim koji reče:
“ja bih naviše voleo da firma ode u stečaj, da svi odu na zavod, pa da ja uzmem onog ko mi treba. Neću da se zameram nikome, i tako ću da rešim višak zaposlenih”.
Ako država ima pravo odlučivanja u bilo kom delu, i dalje će biti onih koji će se šlepati i posle nekog vremena borbe privatnika za sopstvenu egzistenciju otići će sve u tri lepe …
Iskreno se nadam da je “lako izvesti” kao i napisati tvoju prvu rečenicu.
Tehnicki je mnogo lakse nego sto se misli.
Ali sustinski.. veoma je tesko da nagovoris nekog da donese pare na teren gde vec vise od pola veka nije bilo pravog preduzetnistva, na veliko.
Jos kad vide da ovde svako galami i ‘oce da besi, cas stare, cas buduce gazde – onda ljudi zaziru.
Imao sam prilike da vidim iznutra kako se donose (manje) odluke. Svi uzimaju u obzir i silno rasipanje energije i resursa samo na umirivanje bukadzija i nezdovoljnika koji u stvari nisu razumeli da cela prica nije pokrenuta da bi oni dobili pare na gomili da kupe nekretnine.
Lakse se odlucuju neki nasi dosadasnji sapatnici i komsije koji bolje poznaju mentalitet, pa cak i konkretne ljude sa kojima pregovaraju. Manje im je frka.
Ponekad se pitam za koga ja to radim???
Nije plata presudna, nije vise samo profesionalizam u pitanju, ima jos puno drugih faktora koji ubijaju u zdrav razum i zbog toga se nadjem u dilemi???
Bem ti stap i kanap, a ocemo u \Jevropu i puna nam usta nje,… Jedemo goxxa , nista drugo…
Bolje da ne komentarišem. Nerviram se, a ništa ne mogu da promenim i moj komentar bi bio izlišan.
IDEMO DALJE
Uh, ne mogu, razgoropadicu se.
ja sam na probi još par dana