Ustajali bi pre svitanja. Listovi duvana, su se lakše brali ujutru.
A kad bi se Sunce izdiglo iznad planine, odnosili bi listove u podrum.
Nizali bi lepljive, mirišljave listove duvana i gledali prolaznike.
On sa cigaretom u uglu usana.
Ona, pogrbljena, modrim ispod očiju.
Tražio bi joj rakiju. Vikao bi.
Ona bi ostavljala nizanje i kretala bi niz ulicu.
Vraćala bi se sa flašom u rukama, kupujući njome svoj mir.
Mrzela je praznu flašu, jednako kao i on.
Tražio bi da jede.
Komšiluk je pomagao. Redom.
Šećer, brašno, so, ulje, pasulj, luk …
Da preživi još jedan dan.
Pozajmljeno bi vraćala, kad je mogla.
Traženo – nikad.
A onda je pozajmljivala i lagala da nije.
Laž joj nisu oprostili.
Kaje se, ali je niko više ne žali.
Duvan više ne sadi.
Nekada ima porciju hrane, nekada ne.
Jedino i dalje mrzi praznu flašu.
Objavljeno: 09.04.2009
Svrstano u: Društvo, Pričam ti priču | 2 komentara
Tags: Batine, Porodica, Priče
Postovi sa sličnom temom
- TANJUG javlja - 10.02.2012
- Predizborno razmišljanje jedne olovke - 06.02.2012
- Internet u službi znanja i obrazovanja - 26.09.2011
- Telenor Srbija – Epilog - 02.09.2011
- Telenor Srbija – Konačni obračun - 17.08.2011
- Telenor Srbija u akciji OBMANA korisnika - 29.07.2011
- Telenor Srbija, lepota komunikacija - 28.07.2011
- Sport Billy demokratija - 19.07.2011
- Performans - 05.07.2011
- Braća po košulji - 04.07.2011
Komentari
Članak je objavljen 09.04.2009 u 10:42 pm i svrstan je u Društvo, Pričam ti priču. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Mucno. Ali ni meni nije zao. Mogla je drugacije.
Tuzno