Ustajali bi pre svitanja. Listovi duvana, su se lakše brali ujutru.
A kad bi se Sunce izdiglo iznad planine, odnosili bi listove u podrum.
Nizali bi lepljive, mirišljave listove duvana i gledali prolaznike.
On sa cigaretom u uglu usana.
Ona, pogrbljena, modrim ispod očiju.
Tražio bi joj rakiju. Vikao bi.
Ona bi ostavljala nizanje i kretala bi niz ulicu.
Vraćala bi se sa flašom u rukama, kupujući njome svoj mir.
Mrzela je praznu flašu, jednako kao i on.
Tražio bi da jede.
Komšiluk je pomagao. Redom.
Šećer, brašno, so, ulje, pasulj, luk …
Da preživi još jedan dan.
Pozajmljeno bi vraćala, kad je mogla.
Traženo – nikad.
A onda je pozajmljivala i lagala da nije.
Laž joj nisu oprostili.
Kaje se, ali je niko više ne žali.
Duvan više ne sadi.
Nekada ima porciju hrane, nekada ne.
Jedino i dalje mrzi praznu flašu.
Objavljeno: 09.04.2009
Svrstano u: Društvo, Pričam ti priču | 2 komentara
Tags: Batine, Porodica, Priče
Ako te zanima ova tema ...
- Spavajte, sanjajte …. - 17.01.2010
- Ideja nije dovoljna - 08.01.2010
- Da padneš pod šešir treba il’ da si dobar igrač il’ da si ziheraš al’ da te sere samo tako - 23.12.2009
- Ravnopravnost - 27.11.2009
- Digitalna presuda - 23.10.2009
- Stručna sprema i primena iste na terenu - 03.10.2009
- A sad malo po učiteljicama … - 30.09.2009
- Opština Bor by RainDog - 25.06.2009
- Slučajni uzorak - 15.06.2009
- Ma boli me …. - 22.05.2009
Komentari
Članak je objavljen 09.04.2009 u 10:42 pm i svrstan je u Društvo, Pričam ti priču. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Mucno. Ali ni meni nije zao. Mogla je drugacije.
Tuzno