Davimo se među čet’ri zida
glupo popodne i ja
a sve bi mnogo ljepše bilo
kad bi došla Marija.

Marija, Marija
kad bi došla Marija
tugu odagnala
radost bi mi dala Marija

Ne znam koji dan za redom
sam sebi sve sam manji drug
izvučem neki osmjeh s ledom
i vrtim se u krug.

Molim zidara, sa novogradnje preko puta
da mi kratko rukom signal da
kad stigne gradski autobus
možda siđe Marija.

Marija, Marija
kad bi došla Marija
tugu odagnala
radost bi mi dala Marija.

P.S. Došla je, mnogo kasnije. Pomalo umorna od života, od promašenih ljubavi, od ljudi sa pogrešnim biografijama.
A i ja više nisam bio za sendviče i jogurt u tetrapaku. Ni u čaši.
Malo smo, ipak, popričali, kako si, ma dobro, zdravlje? super, da, fino, sećam se…baš moram da žurim, bez veze, a mogli smo na kafu..u stvari ne pijem kafu…
Svašta sam joj lepog rekao, ali joj, u stvari, nisam rekao ništa.
Ni ona meni, siguran sam.

Zdravo,

Pronadjoh tvoj blog trazeci podatke o rodnom selu moje babe i dede. Ako imas jos onakvih starih crno-belih fotografija ili fotografija starih predmeta iz Rosomaca ili pak ako znas legende i obicaje sela, MOLIM TE, javi se na mail: xpa6ap@gmail.com

A što se tiče uživanja, ono se završava sutra

“nazad u veliki prljavi grad …”