Pisala sam pre više od dve godine ko je najveći car na ovim prostorima.
Slika preuzeta odavde.
Iz nekoliko video zapisa i iz njegovih sjajnih obraćanja javnosti zapamtila sam jednu anegdotu, koju, vrlo često, govorim svojim kolegama da svi skupa napravimo bar jedan mali korak za Srbiju.
Mesto dešavanja Fabrika Kablova Jagodina. Na ulazu u zgradu je primetio sat koji ne radi.
Onda im je, parafraziram, najveći car rekao: “Razumem da imate problema sa tehnologijom, sa sirovinom, ali ne razumem u čemu je problem da ovaj sat radi? … Ajde da uradimo ono što možemo …”
Vi ga poslušajte još jednom – vredi!
Ovim podržavam akciju Istoka Pavlovića da pomognem googlu da “shvati” a potom pokaže svima, ko je naš najveći car!
Zorane, stala je Srbija i ovo je, možda mali, pokušaj da je pokrenemo.
Javni nastupi i govori su mu bili uglavnom takvi.
Nadahnuti.
Baš prema potrebama i masa i odabranih.
Uostalom on se za tako nešto i školovao.
U Nemačkoj.
Samo ne vidim gde se tu uklapaju Janjušević, Kolesar, Beba…
Pa i vaš šef partije – Čeda.
Kad smo kod Čede, slušam ga pre neki dan kako o huliganima govori kako imaju džipove.
Na svoj džip je izgleda zaboravio.
Ili je normalno da sam on ima džip.
Dobro nije bio njegov.
Pozajmio mu prijatelj.
Ja sam zaboravio ko beše taj njegov prijatelj pa vas molim da me podsetite.
No ostavimo Čedu neka radi svoj posao.
On ovde nije tema već samo uzgredna pojava.
Vratrimo se na temu.
A šta je sa prizivanjem bombi?
Šta je sa optužbom od Vuka Draškovića o prodaji oružja muslimanima?
Zato vas molim nemojte vi da proglašavate nekog za Cara.
Pogotovu ne za NAJ SARA svih vremena.
Ostavite to istoričarima.
Što se tiče satova danas ne samo da ne rade već ih veliki broj i poskidanih.
ONI KOJI RADE OTKUCAVAJU OVIMA POSLEDNJE SATE.
Bar se nadam.
A kako se kaže – nada poslednja umire.
Uzdravlje!
@Tomislave, nemojte mi zameriti, ali dok god se bude na googlu na prvoj strani pretrage kada ukucate najveći car, pojavio Mile Kitić i Južni vetar, ja ću za navećeg cara proglašavati i moju baba Milevu.
Čudi me da se Vi, koji pratite politiku i dešavanja u Srbiji i analizirate i prezentujete svoja razmišljanja javnosti, ne osvrnete oko sebe i ne otvorite oči, i da umesto mešanja u visoku politiku uprete prstom u bližnjeg svog i ne kažete mu da ne krade, da radi i zaradi, da počisti svoje …
Nemojte mi govoriti ni o Vuku Draškoviću niti o bilo kome, svi žive na račun naroda, koga nema ko da prosvetli da prozvane više ne markira hemijskom olovkom čim im se ukaže prilika.
Ja nemam problem da kažem ono što mislim niti ovde na blogu niti direktno “licem u lice”, pa uradite i Vi to.
Kada sam pre neku godinu slikala one koji bahato parkiraju, komšije, ja sam to radila u njihovom prisustvu i naglašavala sam da ću sve to postaviti na net. I uspela sam!
Niko više ne parkira gde ne treba.
Kada su mi prvu posađenu jelku počupali, nisam odustala, uspela sam da ubedim ljude da je to dobro i posadila još dve i niko ih više ne dira.
Nemojte mi o visokoj politici molim Vas, pogledajte svet oko sebe i uradite nešto konkretno, jer sve što uradite je veće od ništa!
Pođimo redom.
Što se baba Mileve tiče slažem se i pridružujem. Baba ima i moj glas!
Mile Kitić nije moj favorit iako i on radi svoj posao za koji se (možda) školovao.
Tu je zato što su ga neki isforsirali. Jedan mali deo muzike koju ja volim i slušam je ovde http://mybestevergreensongs.blogspot.com/.
Ja se ne bavim visokom politikom.
Ove laži kojima nas svakodnevno zasipaju preko (skoro) svih TV kanala ja i ne smatram visokom politikom.
Samo sam tužan i istovremeno besan kada pogledam šta su mi učinili od mesta.
Besan jer ja i većina mojih sugrađana idemo starim izlokanim putem iako nam kroz mesto prolazi novi autoput, jer ne možemo da platimo drumarinu.
Besan jer u mom mestu od 9 proizvodnih preduzeća, koja su upošljavala 3000 radnika sada ne radi ni jedno.
Besan jer svakodnevno prolazim pored tih napuštenih i zakorovljenih fabrika i firmi.
Među mojim bližnjima nema lopova.
Ja za svoje bližnje smatram članove moje uže i šire porodice.
U mojoj blizini ima sitnih lopovčića ali oni ne kradu iz obesti niti da bi se obogatili.
Bilo je i lopužetina.
Takvi su nas nakon osvajanja vlasti napustili i odselili.
Ovde samo navrate da nam pokažu svoje džipove.
A na stepenicama u centru varoši živi jedna višečlana romska porodica već nekoliko meseci a verovatno će tu dočekati i zimu.
Vama su počupali jednu jelku.
Vi ste zasadili dve.
Nemojte dozvoliti da Vam te jelke sakriju šumu, pa da ne vidite kad je poseku. (ovo je ono što je rekao Djindjić – malo prilagođeno)
Nama su posekli i uništili čitave šume.
Kažete da se okanem visoke politike i uradim nešto konkretno.
Ja povremeno napišem neka svoja zapažanja na Blogu.
Dam sebi oduška, a neko to verovatno i pročita.
Možda sam ja u nekim stvarima u zabludi, no ja to tako vidim i takom pišem. Pa zar i Vi ne radite to isto samo možda malo lepše i bolje.
Nije li ovo malo kontradiktorno?
Izvod iz Vašeg pisma ‘ odgovora:
“Ja nemam problem da kažem ono što mislim niti ovde na blogu niti direktno “licem u lice”, pa uradite i Vi to.”
Izvod iz Vašeg predstavljanja u tekstu ‘O priči’:
“Kada bih smela da napišem sve što mislim verovatno bih ostala bez posla i bila diskriminisana više nego što sam sad, zato su zavijene forme moja specijalnost.”
Ja imam malo više godina i znam i neka druga vremena (za kojima ne žalim).
Jer kako se kaže: “da je valjalo još bi trajalo”.
Utoliko mi teže pada ovo što se sada događa.
Ovo nije bio cilj nikoga od onih koji su tražili promene.
Ili se možda varam?
A rašunajući i Miloševićevu eru prošlo je više od 20 godina. Za toliko vremena u mnogo težim okolnostima, sa manje spoljašnjeg duga, izgrađeno je više novih gradova, hidro i termo elektrana, železara, autoputeva, železničkih pruga, rafinerija, fabrika….
Treba li ih nabrajati poimenice?
Šta su ovi izgradili?
Samo rasprodaju i troše na budžetske stavke.
Ovo više nije država već FIRMA.
Firma sa stečajnim upravnikom i agentima za rasprodaju.
Firma koja je uzgred najveći dužnik i zbog čijih dugova je i većina drugih nelikvidna.
Firma koja je pred bankrotom.
Šta da uradim konkretno?
Da se odmetnem u hajduke?
Ili se pridružim huliganima. Možda mi se posreći da i ja pod stare dane postanem revolucionar.
Nemojte ovo shvatiti kao polemiku.
To svakako nije namera i cilj ovog mog pisanja.
Ovaj moj komentar je predugačak.
Da imam više vremena verovatno bi ovo bilo puno kraće.
Ovo nisam rekao ja, već jedan dobro poznati romanopisac (zaboravio sam koji ali sam upamtio tekst).
Pokušao sam da ovo pošaljem putem Reply na mail pa nije uspelo, a onda sam sve prebacio ovde kao komentar odgovora.
@Tomislave – Vaš odgovor je stigao i na mail, ali dobro ste uradili što ste ga ovde postavili.
Prvo ću Vam odgovoriti za kontradiktornost.
Kada napišem uopšteno tekst bez prozivke, javnog pominjanja imena i prezimena, to smatram zavijenom formom.
Ja uredno kažem ono što mislim ali ne impliciram to nikome posebno. U takvoj mojoj prezentaciji niko nema dokaz da su moje reči upućene baš njemu.
Tako je sada ….
Sa druge strane, u lice mogu da kažem svakome šta mislim, i da čovek ne veruje, to se lakše prihvata jer to moje mišljenje neće čuti širi auditorijum.
Mnogo ste tema za diskusiju otvorili, odgovor ću postaviti kao poseban post.
Inače, nisam rekla da je Mile Kitić Vaš favorit, ali nije ni najveći car!
Zar ne?
Osim Miletu Kitiću.
Zar ne?
Ja im bogami pominjem i imena i ako treba čitavu familiju.
I ne plašim ih se.
Kraj.
Ma mi Srbi ako nemamo nikog da se svadjamo moramo izmedju sebe… Zato bi bilo uvijek pametno da odrzavamo jednog drzavnog neprijatelja.
Ovde uopste ne postoji sukob razlicitih misljenja i stavova, postoje samo velike frustracije i ogorcenja koja od 90-ih nose mnogi. Suske i Tomislav nisu izuzetak. Naprotiv.
Tu pomoci nema, jer sve to vec predugo traje.
Mene, opet, brine nesto drugo.
Sta ako sva ta ogorcenja i frustracije koje vucemo 20 godina prenesemo i na svoju decu?
Ono sto se desilo na nedavnoj tzv. Paradi ponosa je nesto zbog cega treba ozbiljno da se zapitamo sta je toj omladini.
Svidelo se to nama ili ne, buducnost je samo i samo njihova.
Ali kakva?
Izvod iz knjige koju je o događanjima u bivšoj Jugoslaviji napisao bivši ambasador SAD William Montgomery.
“А ми смо одлучили да удвостручимо своје напоре…ја заиста не знам колико је пара било потрошено, али могу рећи само да су Сједињене Државе сматрале, да Милошевић мора пасти… кључним лидерима опозиције ми смо ставили на располагање мобилне телефоне, који су функционисали независно од српске телефонске мреже…“
„Ђинђић и други желели су револуцију, брзе промене, а Коштуница је био против наглих решења, сматрао је да све треба да се одвија стриктно по закону…З.Ђинђић је крио своје везе са Милорадом Улемеком (Легијом) и земунским кланом, који су му пружали подршку“. Монтгомери истиче, да су се Ђинђић и Легија уочи 5. октобра састали, и на том састанку „Легија и његови људи су пристали на пад Милошевића“.
Eto tako je nastajala ova nova sadašnja Srbija.
Stvarali su je Legija, Montgomery i drugi revolucionari “a la Legija”.
Sećam se i jedne izjave Nebojše Čovića na televiziji.
Na pitanje dali su imali i oružje odgovorio je: – pa bilo je i nekog oružja….
A Nebojša je jedan od onih za koje Montgomery kaže “Đinđić i drugi”- bivši Miloševićevac.
Za sada toliko o “naj caru svih vremena”.
Ako naletim na još neku knjigu ili ispovest revolucionara (u cara Trojana kozje uši), obavestiću vas.
U prošlom komentaru sam Vam obećao nešto.
Evo Mongomery-jevo gostovanje kod Tome i na RTS me podseti na to obećanje.
Vi ste kao poštovaoc lika i dela verovatno pročitali knjigu iz koje ću citirati uvodni deo.
Citat iz knjige “Moj sukob sa prošlošću” Čedomira Jovanovića (Vašeg šefa partije):
“Bratstvo u krvi
Ne znam zasto sam pristao da razgovaram sa covekom koji zbog svega sto je ovoj
zemlji uradio ne zasluzuje da mu pomenam cak i ime. To vise nije ni vazno. Svaki je
razlog izbledeo pred onim sto mi je taj grubi starac saopstio hrapavim iskrenim
glasom u kabinetu potpredsednika vlade koji sam napustao.
“Prestani da kontriras. Zar ne vidis da je pukao led ispod tebe. Imas divnu zenu,
dobices dete. Trazi svoj zivot na toj strani. Na ovoj si zauvek izgubio. Puno ste
pogresili. Onda kad niste imali pravo na to. Srbija vekovima nije nikome pruzila
sansu kao vama. Prilika se nece ponoviti. U vasim zivotima je bio zapisan samo
jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato sto niste hteli da okrvavite ruke.
Zato je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da sate ubili 50, 100, 500 ili 5000 ljudi i naterali
Kostunicu da ubija sa vama danas ti ne bi bio na kolenima a on u zemlji. To
bratstvo u krvi bilo je jedini cuvar vasih zivota jer su veze zlocina neraskidive.
Koalicije se prave i napustaju. Osim onih koje pocivaju na smrti. Te su vecite. 12.
mart je vecit. Skloni se.”
To za mene nije istina iako je bio iskren. Istina bi postala da sam poslusao.”
Kraj citata.
Zašto imam utisak da je ovo neko Čedino kajanje za ne učinjeno (mislim na ono 50,100,500 ili 5000).
On neko svoje razmišljanje stavlja u usta nekog izmišljenog “grubog starca sa hrapavim glasom” koji mu je, gle čuda, došao u kabinet potpredsednika vlade.
Ko je bezimeni starac?
Starca je opisao baš kao pravi književnik.
No, starac je toliko loš i ogavan da mu Čedica neće da navede ime. Znači, bezimeni starac je toliko loš da lošiji ne može biti. Manje lošima (kao recimo Milošević, Šešelj, Koštunica) on pominje imena.
Zar nije bilo logično da potpredsednik vlade pozove obezbeđenje i uhapsi zlokobnog starca?
Starca, koji ima takve krvave ideje u svojoj glavi.
Jeli starac jedan od ‘revolucionara’?
Verovatno, kad je imao pristup ko potpredsednika vlade.
Sledeće poglavlje u Čedinoj knjizi nosi naslov “Cilj opravdava sredstvo!”
Čedomir Jovanović je jedan od “Đinđić i drugi” kako ih naziva William Montgomery.
Kad smo kod Montomery-ja on u emisiji ‘Svedok’ (ako ste gledali) stavi u isti koš Legiju i Čedicu.
A Willi valjda najbolje zna ko je ko.
Imao je posebne telefone za vezu sa njima.
I tim od 200 ljudi za postavljanje marionetske vlade (i predsednika) u Srbiji.
I pare – preko 100 miliona $.
Na potezu je Čeda!