(Palatalizacija I u E –> NIKO u NEKO)
To je proces i način života.
Početni koraci su u vrtićima. Tu se na kolenu klacka dete nekog direktora, doktora, predsednika opštine ili nekog partijskog glavešine.
Takvo dete nauči da ga klackaju, pa se roditelji potrude da to saznaju i direktor škole gde dete kreće u prvi razred, a zatim i svi učitelji, a kasnije i kompletan nastavni kadar.
Nakon što se preživi prva histerija, klackanje se ustali, svi se naviknu na novonastalu situaciju, popljuju svi svoju profesiju i klackaju do iznemoglosti.
Ranije se recimo vodilo računa, pa se pored tog deteta još nekome progleda kroz prste, da ne bude baš toliko providno, međutim, danas, to je jednostavno nepotrebno. Smatra se da decu treba načiti da od malena znaju ko je ko u ovom sistemu i kome je gde mesto.
Kad dete dođe u srednju školu, tu je već gimnastika roditelja neznatna, u smislu da ne mora roditelj ništa da se cima, ZNA SE koje je njegovo dete i ZNA SE da mora da se klacka, i sve dok roditelj ćuti, znači da nema problema. Tako recimo dete vuče četvorke, trojke, jedinice, koliko ti volja, cele godine, a na kraju završi razred sa svim peticama, ili može da izostaje iz škole kad mu prdne, dizvinite, i da nema opravdanje, razredne starešine štikliraju “opravdano” k’o spisak sa pijace, paradajz – kupljeno, luk – kupljeno, krastavac – saće, čekirano unapred, ispred tezge sam …
Jednom kad se nauči, ništa posle nije problem niti je teško.
Kad dođe vreme za faks, u igru ulaze veliki igrači. Roditelji su pripremali teren pune četiri godine, i dete bez cimanja upiše šta hoće. Posle se u igranku uključi i veća lova i na kraju dobijemo stručnjaka za gubljenje vremena, lopovluke, nameštaljke, šibicarenje, pa čak i veće pretnje i ucene.
Ne retko, takav kadar se baš, baš visoko plasira i van granica ove zemlje.
Međutim, ima i onih kojima roditelji nisu baš toliko imućni, pa ne mogu da im kupe te diplome, pa ih uguravaju u partije kao kad sramežljivo dete, u ono vreme, guraš da se ubaci u kolo, da zaigra iako veze nema, da ga svet vidi.
Mole ga da bude mirno, da sluša, da ćuti, da radi šta mu kažu, i da će brzo da napreduje.
Oni se, s druge strane, k’o pravi roditelji, iscimaju svake godine za slavu, pa presplavu, pa nešto “organsko”, dok se dete ne uhlebi negde za nešto.
I stvarno, ako je dete malo visprenije, zna da uključi računar i ostavi komentar na neki sajt, odmah ga zaposle kao bota. Platica, radni staž, ugovor, sve po zakonu.
Takav kadar uvek levitira oko dupeta glavešina, “tu negde”, pa zato čuje, vidi, zna, još ako ume da nauči, takav kadar niko kasnije ne pušta da napusti taj reon. Jer, stra’ je bato iz raja izašao. Čuva se da ne propeva, ali drži na ostojanju “tu negde” da može da se posere ako ne sluša. Povremeno ga gurnu i na neku važnu poziciju (direktor, predsednik …) da ima čime da se diči kad pođe na pijac, i sretne one što su ga klackali da im pokaže kako je postao NEKO, dok glavešine diriguju po volji.
Svima lepo i svi namireni.
Milinica.
Detaljno upuststvo možete dobiti u nekoj od ekspozitura vladajućih partija.
Bez izuzetka.