Srpski šef part 2

Prvi deo

Pravi srpski šef ne pravi razliku između radnog vremena i slobodnog vremena. Njemu je svako vreme radno. Dok je na radnom mestu posmatra gde šta treba da se radi a u neradno vreme razgovara, dogovara i pregovara sa ljudima koji bi to mogli da odrade.
Za svoj prekovremeni rad isplaćuje sebi prekovremene zarade, po principu „kolko para tolko i muzike“.

Drugima koji rade i u neradno vreme ne može da plati jer ih on nije vid’o, ne izlaze valjda na ista mesta, i iz tog, jedino tog razloga srpski šef ima mnogo problema i muke sa zaposlenima.

Svaku nepoznatu stvar za koju srpski šef čuje tretira kao „napad na njegov lik i delo“ i u skladu sa tim se i ponaša.

Ukoliko se srpski šef oseti ugroženim koristi najnaprednije mere predostrožnosti koje su poznate danas.

Ignorisanje

Ovo je prvi stadijum. Pokušava na sve načine da zaposlenom stavi do znanja da nije vredan pažnje. Poslove automatski prebacuje drugom licu, i pokušava intenzivno kad sretne zaposlenog, da ga ne primećuje. Ne odgovara na „pomoz’Bog“ jer u Boga ne veruje, na „dobro jutro“ se vraća unazad da prebaje da ga zaposleni ne urekne a na „dobar dan“ crvenog lica sakriva bes, „stiska usta“ i u sebi izgovara „bež’ od mene baksuze“ više puta za redom.

Takvo ponašanje mu podiže samopouzdanje i potpuno je ubeđen da se napasti rešio. Međutim, prvi put kada mu neko pomene ime zaposlenog, on se baca u bedak i pokušava da sazna kako se zaposleni ponaša nakon njegove „ignore“ funkcije.

Ukoliko je zaposleni prestao da ga ugrožava (prestao da koristi nepoznate reči i izraze), veoma lako se transformiše u odgovornog šefa i vraća zaposlenom poslove uz obavezan uvod da je timski rad osnov napredka društva. Dok to izgovara intenzivno se trudi da i sam veruje u te reči.

Ukoliko se ponašanje zaposlenog nije promenilo i ako nema doušnika da mu govori koje je sve korake zaposleni preduzeo da ga „uništi“, čak i kad ima on ne veruje nikome dok se sam ne uveri, on je prinuđen da se približi zaposlenom i da iz njega izvuče priznanje i namere.

U svakom slučaju ignorisanje ne traje dugo.

Krađa

Drugi korak u borbi protiv „agresora“ je preuzimanje ideje ili radnji, kako bi se na taj način zaposleni diskfalifikovao kao stručnjak, čovek od ideja i pouzdanosti. Za to je potrebno okupljanje istomišljenika, uži izbor i spisak podrške istih. Plan i realizaciju organizuje sa malim brojem pouzdanih ljudi bez prethodnog obaveštavanja „istomišljenika“ da se slučajno ne bi desilo da neko ne želi da bude „dobrovoljac“ ili nedaoBog „istomišljenik“.
Spisak podrške se čita javno pred što većim brojem ljudi.

Nakon ovakvog scenarija srpski šef je siguran da je opasnost prošla ali i dalje svojoj ekipi naređuje da otvore četvore oči i naćule doooobro uši.

To otvaranje očiju i čuljenje ušiju podrazumeva podugačak spisak pitanja stavljen u tabelu sa nekoliko kolona. Poslednja kolona je „KO?“

Popisuje se sva pokretna i nepokretna imovina, ime supružnika, ako ga ima, gde radi, ko ga zaposlio, ima li decu, ko ih je napravio, ima li se švaler/švalerka, gde se sastaju, kol’ko su dugo u igri, ima li stan, ko mu ga kupio, ko ga zapsolio, ko mu dolazi, ko mu iz kuće odlazi i tako dalje i tako dalje.

U zavisnosti od rekacije „agresora“ njegove „imovinske karte“ i njegovih daljih aktivnosti moguća su dva završna udarca.

1.Ukoliko je „agresor“ odustao od „napada“ na lik i delo srpskoga šefa, srpski šef likuje i polako ali sigurno kreće u mobing, blaži oblik, ali siguran način da se zaposlenom svaki dan stavi do znanja „ko je ovde šef“, a ko nije i ne može da bude.
2.Ukoliko „agresor“ i dalje „ugrožava bezbedost“ srpski šef je prinuđen da koristi najmoćnije oružje koje je do sada čovečanstvo izmislilo

Pretnje

Za ovu radnju je potrebno da se ima jedan pouzdan čovek, dovoljno inteligentan (nešto malo više od kokoške tek da ne sere po dvorištu), načitan (pročitao sva Titova dela i gled’o slike) i sposoban (kh,kh,ćih, kh … izvinite) da na lep i fin način stavi do znanja zaposlenom da „se zna“ šta on radi.

Ovakva komunikacija se izvodi „jedan na jedan“ bez svedoka i u zatvorenom prostoru sa naznakom „ne uznemiravaj“.

Razgovor počinje planovima za budućnost, razrađuje se potpuno bezazlenim pitanjima, i na kraju u zavisnosti da li ima za šta „zaposlenog da u’vati“ izgovara pretnja.

Ako ima za šta zaspolenog da u’vati ide:
„Ako nastaviš da talasaš, javno ćemo izneti … (sad tu ide spisak koji bi mogao zaposlenog da sroza)“

Ako zaposlenog nema za šta da u’vati (ili mu pak ovaj ne da), izgovara se:
„Vodi računa šta radiš“

Forma je ista, sve su ostalo nijanse.

Ukoliko se radi o grupi ljudi, ovaj postupak je potrebno ponoviti onoliko puta koliki je broj ljudi u igri.

Efekat svih ovih koraka može da bude različit u zavisnosti kome se ukazuje na lepo ponašanje i koji je razlog upozorenja, poslovni ili privatni.

Ukoliko je privatni razlog u pitanju i još ako nema za šta da u’vati zaposlenog, to si ja sad onako mislim, srpskom šefu jedino ostaje da se sigra il’ sam il’ u’vati najbližeg do sebe.

Pravi srpski šef obožava da je neophodan i obožavan. Potrebno je da je svakodnevno nekom potreban i da svakodnevno daje obećanja. Neka velika razlika po ovom pitanju između pravog srpskog šefa i političara nema. Razlikuju se samo u veličini obećanog.

Sličnosti

Obećavaju zaposlenje, lakše radno mesto, veću platu, stan, kola, poslovni telefon, sekretaricu, zaposlenje supružnika, stipendiju za decu, besplatan prevoz do mesta gde se dete školuje itd.

Razlike

Političar je sklon da obećava i diplome raznoraznih fakulteta, besplatne plačeve, fabrike, gradove i kule. (il’ obrnuto)

Načini na koje srpski šef obećava su različiti u zavisnosti da li mu taj kome se obećava treba ili mu ne treba.

Ako mu treba

Svakodnevno obećava po modelu „obećanje ludom radovanje“. Podnosi izveštaje o aktivnostima, ukoliko stvar koju je obećao ne zavisi direktno od njega, a zapamtite ono što obećava NIKAD ne zavisi od njega, raspituje se, preti da će tome i tome da uradi svašta i trudi se da ludog drži na uzici, ularu, sve do trenutka dok ne ispuni svoj cilj.
Kada se to desi, pravi srpski šef izvlači svoje dupe iz procepa, u razgovoru skreće temu na „važnije“ stvari i trudi se da sa ludim ostane u odnosima „ne zatvorenih vrata“. Inače taj pojam se sve više upražnjava jer daje široke mogućnosti za manevrisanje.

Ako mu ne treba

I u ovom slučaju se koristi model „obećanje ludom radovanje“, samo su koraci malo izmenjeni.
Zauzet je neverovatno. Mesecima nema vremena za razgovor i posustaje tek ako je ludi uporan pa je jedini način da ga otkači – da ga primi.
Razgovor teče po šemi, u zavisnosti šta treba on pomera iglu na ploči i svira i o globalnom zagrevanju, svetskoj krizi, manjku para i tome slično, i na kraju obavezno poentira nekom nebulozom da će zapravo on postati žrtva ako samo i pokuša to da ispuni ali će zarad ludog sve da učini što je u njegovoj moći. Na kraju obeća, da će pokušati da reši problem, ali da ludi treba da bude svestan da su mu ruke vezane i da ne može on baš to tek tako.
Na kraju razgovora zakazuje sastanak za mesec dana.

Pametnom čoveku je odmah jasno, ali kad ga već ovaj tretira k’o ludog, on obično postaje uporan sve dok srpskog šefa ne natera da kaže neku prihvatljiviju laž.
Ali, NIKADA pravi srpski šef neće reći, da ne može ili da neće, jer nikada ne zna za šta mu ovaj ludi može zatrebati.

13 thoughts on “Srpski šef part 2

  1. Proleće je, a u proleće nije lepo pričati ružne reči, kažu stari tak’a će nam biti cela godina.

    Simpatičan je ovaj srpski šef, veoma simpatičan.

  2. Prva faza je najrealnija. Ignorisanje nista ne kosta a mnogo daje 🙂 Druge faze se vec retko vidjaju (bar koliko ja znam), ali ima tu trikova i trikova…. interesantno, moglo bi da udje u neku knjigu o domacoj psihologiji poslovanja!

  3. Хихихи колико је добро написано да ми просто жао што нисам неки шеф. Али ја пуцам на јаче место спремам се за директора 😀 😀 😀
    Зајебавам се ја жалосно је што је тако у овој нашој земљи Србији…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.