Fiskalni račun – kada narod krene na sebe!


Kada je 21.12.2004. godine stupio na snagu zakon o fiskalnim kasama, sećam se, da je svaki prodavac morao izdati, a svaki kupac uzeti fiskalni račun.
Sećam se i da je bila i neka nagradna igra.

I Vlada je mislila da je sa tim moguće promeniti stare dobre navike sivog tržišta i mišljenje potrošača „da je prodavac uvek u pravu“ za samo 6 meseci?
Naravno da nije bilo moguće, trebalo je da nastavi sa nagradnim igrama barem 5 godina. U tom periodu je trebala da napravi serijal emisija zašto je potrebno da se isti uzima i da se nada, da će posle završetka, narod dobiti svest o tome.

Svako ko je uspeo da stigne do ove moje priče, dovoljno je svestan i jako dobro zna, zašto je potrebno da se fiskalni račun uzme. Kome nije jasno, neka potraži na netu, ima mnogo tekstova posvećenih fiskalnim računima. Ko treba da ih izdaje a ko je oslobođen, šta biva sa onima koji ne izdaju fiskalni račun,

Milošević je uspeo da ljude vrati na buvljake. U Boru, kao i u mnogim drugim gradovima, buvljaci su pretvoreni u prodavnice pod vedrim nebom, eventualno pokriveni najlonom, dok se nisu setili pa napravili metalne kutije.
Meni to ne smeta, svako može da radi šta hoće i gde hoće ako mu to ova država dozvoli i ako je po zakonu. U početku su svi oni radili na crno, potom su bili prinuđeni da izdaju fiskalni račun, i posle 6 meseci se vratili na stari način rada. Ko kaže da je bilo drugačije – laže!

I sad, kad znamo koliko je ljudi ostalo bez posla, i koliko nezaposlenih je svoje parče hleba našlo upravo na tim buvljacima, svi mi zaposleni smo se trudili da, naročito ako smo imali prijatelje, kupimo baš kod njih da im pomognemo. A onda smo tako pomažući njima shvatili da oni sve vreme, uz našu pomoć, podkradaju državu, jer su mnogi uspeli da za samo par godina kupe sebi stanove, automobile, da omoguće sebi svake godine letovanja i zimovanja, kupe sebi nov nameštaj …

Priča, da je baš teško, da su veliki porezi, sam se naslušala od svih privatnika koje poznajem. I toliko je teško da niko od njih nije zatvorio radnju.

Ja nisam zavidna osoba, nimalo, i ne gledam u tuđe novčanike, ali ne volim kad me neko laže i krade!

Ubrzo su se na našim prostorima pojavile kineske radnje, sa pravim Kinezima. Vlast je jednostavno morala da obezbedi narodu jeftinu graderobu, posuđe i svašta nešto, za održavanje socijalnog mira. Ne verujem da postoji neko ko baš ni jedan jedini put nije ušao u neku kinesku radnju i nije kupio bar jedan proizvod, makar to bila i keramička činija za salatu.
Ja nemam ništa ni protiv Kineza, briga me koje su rase, vere, nacije ljudi, sve dok su ljudi i dok se povinuju zakonima ove zemlje.

Iz tih razgloga, ja sam u Boru prestala da kupujem na buvljaku i u kineskim radnjama. Da se razumemo, na našem buvljaku je moguće naći dobre stvari, po istim cenama kao u prodavnicama, sa tom razlikom što na buvljaku niko ne izdaje fiskalni račun.

Međutim, u Gurgusovcu postoje dve kineske radnje, koje su pristojne, velike, i gde može da se pronađe dosta toga po duplo nižim cenama nego u Boru. I kad god odem, obavezno obiđem prodavnicu i kupim ono što mi treba.

Pre par dana, odem ja tamo i kupim robu u vrednosti od 250 dinara. Na kasi je umesto kineskog državljana sedela naša državljanka. Pokušaj da me natera da platim bez fiskalnog računa joj nije uspeo, pa je pristupila listanju sveske sa popisom šifri tražeći neto što košta 250 dinara. Tražila sam da mi se izda fiskalni račun za robu koju sam kupila. Ona je huktala, gledala me pogledom ubice, i samo to njeno psihičko stanje je dovelo do toga da ona besomučno okreće listove one sveske a da se iza mene napravi red potrošača.

I ne bi bilo nikakvih problema da potrošači nisu preko mene, ali bukvalno, pokušavali da plate i da idu. Bacali su joj pare uz opaske
- A bre, ime dotične, odkud tolika gužva sad?
- Pa šta da radim – odgovara ona – kad imamo jednog KULTURNOG kupca.
- Evo tebi pare, ja nisam kulturna.
—-
- Meni račun ne treba.
—-
- Svakavih nas ima, sad nam još i račun treba.
—-
- Eto ko nam pravi redove po zemlji, ovi kulturni.

Bacali su novac i komentarisali, svi su mi se redom podsmevali, i ja naravno nisam mogla da odćutim.
Ne mogu da objasnim kako sam se osećala. Kao da je sve to što se dešava oko mene samo ružan san. Uštinula sam se par puta da proverim da li sam stvarno budna, da li je ovo iza mene moj narod, da li su to ljudi koji mi kroje život? Da napomenem, pola Gurgusovca je glasalo na lokalnim izborima za Pokret živim za Krajinu, isti onaj koji je uništio Bor na čelu sa Sašom Mirkovićem, uz raspevani grand i reš pečenog vola!
Veoma mirnim glasom sam ih pitala, da li iko u ovoj zemlji razmišlja o porezu?

Bolje da nisam.

Svađa se nastavila i ispred radnje, uz moju pretnju da ću pozvati inspekciju i da mi ih NIJE žao. Da su nepismeni, neuki i bezobrazni. Da znaju samo da traže i da ne žele za sebe da učine baš ništa. Da mi nije žao što nemaju posao, i da treba da ih bude sramota što od države traže socijalnu pomoć, a učestvuju sami u potkradanju države.

Jasno mi je da se zbog smanjenog prometa zaposleni plaše da će ostati bez posla, ali promet je smanjen upravo zato što je svima nama smanjena zarada. Meni lično 1/4. I što se svi mi takođe plašimo da ćemo ostati bez posla, ali, ako se mi ne promenimo, i ako mi ne poštujemo zakone ove države, ne možemo na iste da se pozivamo onda kada nama škripi. Ovaj problem naplate bez fiskalnih računa, naročito u kineskim radnjama, nije od juče. Razumem Kineze zašto potkradaju tuđu državu, ali ne mogu da razumem naš narod koji to radi.

Da napomenem i to, ništa meni u životu nije išlo glatko. Sve što imam i što sam stekla, i što se tiče obrazovanja, i što se tiče materjalnih dobara, sam stekla sa ovih mojih 10. Država mi ama baš ništa nije poklonila, ali država i ne treba da mi pokloni. Država treba da mi omogući da normalno zaradim, da na tu zaradu platim porez, koji će da se sliva u budžet države iz koga će ona da obezbedi socijalnu pomoć za sve one, koji iz nekog razloga nisu u stanju da zarade za svoj život. Ugroženih je mnogo.

Ono što me posebno nervira je to što državljani ove zemlje državu posmatraju kao nešto što nije njihovo. Greh je, kako kažu, da se otme privatno, ali od države nije. Ne znam kada će ovaj narod da shvati da su svi oni država, da su svi oni Vlada, da svi oni mogu u nekom trenutku da budu i bolesni i nezaposleni i invalidi i … I zašto im je toliko teško da shvate da jedino uređen sistem može svima nama da omogući pristojniji život. Kada će da shvate ko su svi oni, koje su im mogućnosti?
Kada će priznati sebi da ne mogu da budu lekari ako nisu završili medicinu, da ne mogu da budu inženjeri ako nisu završili neki fakultet i ako nemaju znanje?
Kada će da shvati ovaj narod da treba da se vrati na njivu, da uzgaja pšenicu i kukuruz, da čuva ovce, da uzgaja šljivu, da proizvodi nešto, umesto što tumara gradom sa 4 ili 8 razreda osnovne čekajući da im država nešto pokloni?
Kada će ovaj narod da shvati da uspešne ljude ne treba da juri i vređa, već da treba od njih da uči?
Kada će ovaj narod da shvati da njihovi životi zavise isključivo od njih?

Svaki put kad pomislim kako smo dotakli dno, ovaj moj narod mi pokaže da je provalija dublja no što mogu da zamislim.

Kada ćemo više da dotaknemo to dno?
Hoću li ja da doživim to ili ću kao i mnogi drugi da gledam svoju decu kako odlaze iz ove zemlje?

Autor


Suzana Janačković Živković
Tehnolog. Bloger. Voli knjige, muziku, filmove i web design. Piše poeziju. Uređuje Tragove. BITNO joj je veoma bitno. U slobodno vreme ... šta to beše slobodno vreme?

  • twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • rss
  • email




Povezani članci

Reakcija na članak: Ukupno 19

Komentara: 17 na “Fiskalni račun – kada narod krene na sebe!”

  1. drnch kaže:

    Slazem se sa tobom i razumem tvoj bes.
    Medjutim, ulazak raspravu na licu mesta je borba sa vetrenjacama.
    Ljudi koji tu kupuju ne zele da priznaju autoritet znanja ili informacije, pa cak ni logike. Oni instrukcije primaju iz medija ili od predstavnika nekog autoriteta sa realnom silom (policija, sud i sl.)
    Stoga, protiv ovakvih stvari se efikasno moze boriti kroz te institucije. U preuzimanju tih institucija i jeste sustina borbe za vlast, cak i na lokalnom nivou. Ko to kontrolise, realno vlada situacijom. Ostali uglavnom ulaze u rizicne konflikte na nivou pojedinacnih incidenata, gotovo bez sanse da promene bilo sta.
    Zato, objasnjavanja i ubedjivanja treba cuvati za kampanju a ovo mora da resava inspekcija, ako se sa njima moze dogovoriti saradnja, dolazak i pravljenje „zamke“ oko uocenih nepravilnosti.

  2. Mahlat kaže:

    E, Suskava, ja stalno slusam price kako se Nemacka oporavila posle II svetskog rata i onoliko bombardovanja, nikako da objasnim narodu da je to samo zato što poštuju svoju državu.

    Kod nas ti je postalo imperativno zeznuti državu pa kako bilo i niko da ukapira da je to samo bumerang.

    Uz sve ovo si zaboravila i onu obećanu nagradu od 500 dinara koja je obećavana svakome ko prijavi komšiju da nije uzeo fiskalni račun. Jedno vreme su nas maltretirali da moramo da ga uzmemo i da mogu da nas zaustave na 20 metara od kioska, itd i onda ništa.

    Moja ćerka trenutno radi na problemu uličnih tezgi, nešto za fakultet, išla jutros u opštinu kod inspektora, znaš kako je kod nas, oni imaju pravo da ih oteraju, nemaju pravo da ih legitimišu, kaznu bez legitimisanja ne mogu da im naplate, samo da sedneš i da se smeješ. Vratilo mi se dete sludjeno, pola sata sam morala da joj objašnjavam u kakvoj neorganizovanoj i divljoj državi živi, još ne kapira u potpunosti.

  3. zelenavrata kaže:

    Kompleksno, jako kompleksno….sve se vrti u krug, ustvari. Sve si rekla, kao i ostali i znamo svi da se nista nece promeniti, ama nista.
    Ne pamtim kada sam uzela fiskalni racun, Kinezi mi ga nikada nisu ni dali…a opet, priznajem, i ja sam ta, ako ima fora, hocu i ja da zajebem ovu drzavu, dosta ona mene drpa na sve strane!

  4. Ivana kaže:

    Ovo je vrlo tuzna prica, Suske. I tuzna i ruzna. Bravo za tvoj nastup, i svaka cast na principima a narocito na principijelnosti. Daviti se u blatu svakodenvice, teska stvar. Srbiji treba neka superherojina. Moze i superheroj ako je ona zauzeta.

  5. Deda kaže:

    Jebala me fiskalna kasa i dan kad sam je ukljucio !
    Dao sam dinar da udjem u posao a milion da izadjem.
    Nisam imao milion pa sam sad duzan i ruzan jer sam prvi u Boru dobio fis.kasu i nikad mi se nije desilo da kupcu ne stavim racun uz robu koju je kupio. Apsolutno sve na belo i sad mogu samo da sedim i cutim, dok ovi sto je jos nisu ukljucili voze nova kola i zive u novoizgradjenim kucama, a jebavaju musterije i nikad u zivotu nisu bili drskiji.
    Jebala me fiskalna kasa, jebala me drzava Srbija !
    Jebem i ja nju i sebe !!!

  6. Ivana kaže:

    A stvarno je ovo mnogo tužno i depresivno. Tresnula si me realnošću po sred srede…ono da se ovaj narod nikada neće promeniti i da zaslužuje sve što mu se dešava. Al’ što smo bre, i mi tu?!

    I ja se uvek cimam za fiskalni. To ujutru sve prodavačice znaju, pa kao “Daj OVOJ fiskalni, ona uvek traži“. I tražim.

    I yebi ga…

  7. Suske kaže:

    #drnch – ne bi to bila borba sa vetremnjačama da je više nas koji na ovakav način regujemo. I nije tačno da ne može da se na taj način uradi ništa – može. Kažeš da instrukcije dobijaju iz medija ili od realne sile. Pa ne mogu mediji i realna sila da ih na to podsećaju svaki dan, kao majka što opominje dete da pere ruke pre jela. Sve jemilion puta rečeno, a nije mnogo ni komplikovano da se razume.

    #mahlat, zaboravila sam tih 500 dinara. Ali, kada su zapretili narodu da će biti oni kažnjeni ako ne uzmu fiskalni račun, malo ko je shvatio, zašto nas država zapravo tera da to radimo. Svi su bili besni, i kad je pritisak opao, a to se desilo onog momenta kada je prestala ta nagradna igra, niko nije uzimao više fiskalni račun.

    #zelenavrata – razumem ja da je ovo jako komplikovano, da se inatom vrtimo u krug i da niko neće da popusti, nit hoće narodd, nitš država. Samo ja ne mislim da država treba da popušta, ona mora, narod je tera nepoštujući zakon, da vrši pritiskei donosi nepopularne mere.
    Ti možda ne uzimaš račun, ali ne verujem da bi nekog izvređala samo zato što uzima račun. I onog momenta kad neko uzme račun, podsetiće onoga ko stoji iza da je to moguće, i da tako treba.
    Nisam tolika stoka, mada sam i to radila, da kad mi upakuju robu i zatraže pare bez računa, samo krenem prema vratima.
    Ne mogu ja da svarim to da mi ljudi kukaju kako im je mala socijalna pomoć, a kad odu u prodavnicu oni iz inata ne uzmu račun da naude državi.
    I dalje, na taj način, oni ne dobijaju ništa, dobija samo trgovac i deo koji pripada državi, a samim tim narodu.

    #Ivana – priča je i teška i tužna. I ja sam. I ova zemlja je. I treba nam mnogo, mnogo vremena, da bar nešto promenimo.

    Već polako gubim nadu. Kad pričamo, svi smo saglasni, svi znamo šta je ispravno, ali niko to ne želi da primeni.

  8. Suske kaže:

    #Ivana – baš tako, i zamisli sad samo o čemu one diskutuju. Pa o tome ne treba ni da se razmišlja, a taman da se diskutuje. To treba da bude normalna stvar.

    Samo nemoj da odustaješ, doći će taj dan, vrlo brzo.

    #Deda, tebi ne znam šta da kažem, pošto znam skoro celu priču, samo mi nije do kraja jasna jedna stvar, da li misliš da si zbog izdavanja fiskalnih računa, bankrotirao sa radnjom?

  9. I ja uvek tražim fiskalni račun. Stvar gledam vrlo prosto: trogvac ako mi ne da fiskalni stavlja u dzep 18% više, jer tada ne plaća porez državi. Nemam ništa protiv da mi ne da fiskalni račun, ali onda mora da mi spusti cenu.

    Nema svrhe da ses svađaš sa neukima, samo im objasni da ako ne uzmu račun, platili su 18% skuplje.

  10. Suske kaže:

    #Predrag Supurović

    Nikada ne sugerišem potrošačima pored sebe da treba da uzimaju račun, smatram da moj primer treba da im bude dovoljan.

    Ovaj napad koji sam doživela zbog uzimanja računa me je inicirao da se ponašam i neprimereno i neuobičajeno. Ali napadi zbog različitosti su prešle sve granice dobrog ukusa i podnošljivosti. Iako većina smatra da je trebalo da brojim do 100, verujem da ću se u sličnoj situaciji ponašati isto tako.

    „Pametniji popušta“ – „NE RADI“ više. Oni ne shvataju na taj način da nisu u pravu, i postaju još nepristojniji.

  11. Slobodan Radulović kaže:

    Ovaj komentar počinjem navođenjem dve narodne poslovice: „Lenj duže putuje“ a „budale više plaćaju“ (18% sa izdatim računom zove se PDV a bez računa je porez na budale). Svako može da bira šta mu je potrebnije država ili budale.

  12. Suske kaže:

    #Slobodane – baš tako.

  13. Deda kaže:

    Nisam bankrotirao samo zbog izdavanja fiskalnih racuna nego i zbog nelojalne konkurencije iz okruzenja. Dva radnika i sve dazbine drzavi na vreme u minut, dok su oni sedeli u kafani i dogovarali druge poslove bez ijednog racuna…
    Ipak je duga prica, a onaj ko nije usao u pricu ne moze da pohvata sve detalje…

    Slazem se sa svim gore izrecenim i zaista ni ja ne mogu da shvatim sve ovo i ljude … Ipak sam ja sa neke druge planete, ponekad mislim…

  14. Firstname Lastname kaže:

    Uvek trazim racun. Razlozi – gore pobrojani.
    Nego, to moze da vas kosta i para a ne samo zivaca…
    Putujem cesto i volim da pijem kafu na OMV pumpama. U svakom OMV restoranu na stolovima stoji flajer na kome pise:“Ukoliko ne dobijete fiskalni racun niste u obavezi da platite“. Na zalost, ispostavilo se da isti morate da trazite. I tako ja na jednoj OMV pumpi, u razmaku od po nekoliko dana, uredno trazim prvi, drugi i treci put fiskalni racun. I dobijam ga. I zapamti me kelner pa je cetvrti put bilo dovoljno samo da ga znacajno pogledam, skontao da sam poprilicno besna. I covek donese racun….
    20-ak kilometara kasnije ukapiram da sam dobila racun ali ne i kusur! ‘Ladno covek mako 800 dinarca!

  15. Suske kaže:

    #Deda – pa dakle ipak jesi bakrotirao zbog toga …
    A nisi ti sa druge planete, nego su došle neke spodobe da isteraju nas pitome, ‘bem im sve po spisku :evil:

    #Firstname Lastname

    Auuuu ne znam šta da ti kažem … osim da je izgleda naplatio tebi i onih koji su otišli bez fiskalnog … :evil:

  16. electrasdreams kaže:

    Mrze me svi prodavci u mojoj okolini. A mene bas briga. Samo se nasmesim.

  17. e neka si vala tražila i pun mi je K da mi naplaćuju bez računa, još mi otprilike lupe cenu, posebno u kafićima!
    Deki i ja smo bili na Zlatiboru i seli smo u kafić da popijemo po sok i kada je Deki zvao konobara da nam naplati, onaj je lupio 450 din (to se desilo pre 3 godine) na šta smo se nas dvoje šokirali, ali platili. sutradan smo opet došli u isti kafić, ali sam ovaj put ja plaćala i kada sam pozvala konobara da dođe, rekla sam mu: „Molim Vas, da li nam možete doneti račun, da platimo?“ sa sve osmehom. Račun je bio 350 din. Tada sam se toliko iznervirala, da sam rešila da UVEK tražim fiskalni račun. ali uvek i uredno ga uzmem i ponesem kući. tada ga bacim, ali baš me briga, to je moje pravo i ja hoću da ga koristim. A ljudima koji su bacali pare bih samo rekla da sam JA pre njih i da kulturno sačekaju red, ta nismo valjda stoka :mrgreen:

Pingbacks & Trackbacks: 2 na “Fiskalni račun – kada narod krene na sebe!”

  1. Pretragom do priče-decembar 2009 | Sasvim obična priča
  2. VIP Kinezi v.s. Nepoželjni Leskovčani : Strongman blog

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *


*

Možete koristiti ove HTML HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>