I mi smo krivi – propadanje preduzeća


| 29.10.2010. | Društvo, Teorija iz prakse

Tags:

Propadanje društvenih, državnih preduzeća i javnih ustanova nije počelo 2000. godine, niti je počelo dolaskom Miloševića na vlast, već je počelo mnogo, mnogo ranije, u ona „zlatna vremena“ jednoumlja i uravnilovke, koja uzgred postoji i dan danas.

Scenario No1

-Zaposlenom je dozvoljeno da prima platu a da ne radi.
-Zaposlenom je dozvoljeno da prima platu, da ne radi i da čak ne mora da bude na svom radnom mestu.

Šta se dešava zaposlenom?

-otuđuje se od svog radnog mesta, zaboravlja posao koji treba da obavlja, ne usavršava se, gubi kontinuitet
-stiče lošu reputaciju i kod svojih kolega i kod svih ostalih koji su ga u nevreme zatekli tamo gde ne treba
-bilo koja promena čak i u najavi, što u strukturi rukovodećeg kadra, što uvođenjem novih tehnologija, za njega predstavlja direktni napad i on počinje da se oseća ugroženo

Epilog

– „uglavi“ se novom predpostavljenom koji će mu tolerisati ponašanje, i moli Boga sa sve traje što duže, bar do penzije

-gubi posao

Kada izgubi posao i kada dođe u situaciju da mora da radi u nekom privatnom preduzeću nastaje veliki problem. Odjednom mora da radi i najtragičnije u svemu je, što za to okrivljuje sve oko sebe.
On i dalje smatra da je primati platu bez rada, potpuno normalna i prirodna stvar.

Pojedinac u ovoj državi proziva i poziva na odgovornost sve one koji su zaposleni u ustanovama koje vrše neku uslugu koja mu je potrebna. Bilo da se radi o zdravstvenoj ustanovi, o školi, o elektrodistribuciji…
Svoju odgovornost ne prepoznaje.

Šta se dešava preduzeću?

-preduzeće uplaćuje zaposlenom penziono i zdravstveno osiguranje, isplaćuje mu zaradu za koju nije dobilo nikakvu uslugu ili proizvod čijom bi prodajom ostvarilo prihod.
-zbog manjka sredstava, koja bi trebalo da uloži u dalju proizvodnju i time stvorilo prihod od koga bi isplatio sirovine, zaposlene, …, ono je prinuđeno da traži od države sredstva za pokrivanje troškova.

Epilog

-preduzeće smanjuje obim proizvodnje, upošljenost radnika opada, država umesto prihoda dobija rashode i smanjuje svoj budžet.

Za propadanje društvenih i državnih preduzeća kriva je država ali i svaki zaposleni ko se nije odgovorno ponašao na svom radnom mestu i ko nije doprineo da preduzeće u kome radi ostvari prihod ili makar da samo sebe održava.

Umesto da su zatvarana preduzeća koja su radila sa gubitkom, preduzeća su ostavljana na milost i nemilost direktorima bez odgovornosti i obaveza, sa ogromnim privilegijama, koji su to obilato iskoristili, neki i dalje koriste, sve do trenutka kada država nije imala sredstva da pokriva dugovanja i da normalno funkcioniše.

Trenutak za zatvaranje takvih preduzeća iz ugla zaposlenih, nikada nije pravi.

Scenario No2

Sve je naše, svi smo jednaki. Osim onih jednakijih.

Ovo je naročito bilo izraženo u vreme društvene svojine, izmišljenje za otimačinu od „prebogate države“ politički korektnih pojedinaca.

Sitne i krupne krađe /meni je krađa krađa, bilo mala ili velika jer onaj ko krade, krade koliko može/:

-Radnicima su se recimo pisale šihte u preduzećima, za rad na privatnim vikendicama.
-Nabavljao se materijal i krao iz magacina a onda otpisivane zalihe na kraju godine.

Takve privilegije nisu imali samo visoki funkcioneri društvenih preduzeća već i brigadiri i poslovođe. Pokrivali su se međusobno.

Šoferi su krali naftu i benzin, sekretarice su krale kancelarijski materijal i šećer iz reprezentacije. Štampale su se knjige, kopirale šeme za heklanje, krali sapuni i toalet papir. Svako ko je voleo da krade krao je šta je mogao i smatrao da „sve što je zajedničko pripada i njima“ i to su bez pardona prisvajali.

Neadekvatna rešenja, stimulacije …

-Politički korektni pojedinci su dobijali rešenja sa većim brojem bodova, bilo da su imali osnova za to ili ne. Veći broj bodova je podrazumevao i višu zaradu.
-Stimulacije i nagrade, zarađene dane, pasivna dežurstva i da ne pominjem.
-Duplirana rešenja, gde jedni rade, a drugi statiraju u kukuruzu.

Šta se sada dešava?

Danas kada im je oduzeta ta privilegija da pored zarade nešto ućare, i kada zapravo nema šta da se ukrade jer je sve već oteto, žale se na višestranački sistem, jer ne znaju gde da se priklone da ugrabe priliku da primene sve naučene radnje za legalnu krađu, veličajući „zlatna“ vremena jednoumlja i uravnilovke.

Danas se profitira u vremenskom intervalu koje odgovara vremenskom intervalu vladajuće koalicije.
I svi samo nemo posmatraju i ćute i čekaju da dođu njihovi.

Čija je krivica?

Svi zaposleni koji su radili i koji nisu, koji su krali i koji nisu, jedni zato što su radili nedozvoljene radnje, a drugi zato što su sve to mirno gledali i nisu uradili ništa da to spreče.

Vreme je da se prihvati da određeno radno mesto i položaj podrazumeva prava ali i obaveze i odgovornosti i za učinjeno i za neučinjeno.

A dok to vreme ne dođe, pomagaćemo slanjem SMS poruka da ispravimo greške ove države i pojedinaca, onima koji su jedva živi, što zbog bolesti, što zbog gladi.

Share!
Share

About the author


Suzana Janačković Živković

Tehnolog. Bloger. Voli knjige, muziku, filmove i web design. Piše poeziju. Uređuje Tragove. BITNO joj je veoma bitno. U slobodno vreme … šta to beše slobodno vreme?


  • twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • rss
  • email



Related Posts

Discussion: Total 3 Response

Comments: 1 to “I mi smo krivi – propadanje preduzeća”

  1. drnch says:

    Kriza i tranzicija 90-ih su nas udarile u trenutku kada smo bili zreli za sustinsku reformu, sacinjenu prema realnim i novim ciljevima. Rat i sankcije su preko noci ukinuli i stare ciljeve i motive, i omedjili, da do novih nismo stigli ni da dodjemo.
    Oslobadjanje viska zaposlenih u tom momentu, stvorio bi ogroman unutrasnji problem mase nezdovoljnih, gladnih i obesmisljenih. Drzava se opredelila na kupovinu socijalnog mira, na nacin kako si opisala, sve nadajuci se boljim danima i sto brzem prolasku kroz krizu. To se jos nije desilo a posledice su takve kakvim ih opisujes.
    Mozda je moglo drugacije, ali sa kakvim posledicama, ne znam.

    Ovaj drugi, takodje realan, scenario bi trebalo da je lako resiv dolaskom pravih gazda.
    Medjutim, ostaje ogromno pitanje: sta su to – pravi vlasnici? Definitivno se pokazuje da fondovi i multinacionalne kompanije nemaju neki narocit interes u stavljanju na noge onoga cime mi raspolazemo. Oni su pravi vlasnici jedino svog finansijskog kapitala a ne osecaju se previse domacinski prema kupljenim dobrima. Tu su tek toliko, da to izvuku i pretope nas, u neki svoj interes.
    Pazljivo pratimo da vidimo na sta ce to konacno da izadje.

Pingbacks & Trackbacks: 2 to “I mi smo krivi – propadanje preduzeća”

  1. #pratipetak #followfriday Odsustvo sa twittera – Verkić bez teksta | Džepna Venera
  2. I mi smo krivi – propadanje države | Sasvim obična priča

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • The song has kept us ... :)