A kako u stvari u praksi izgleda procedura koju treba ispratiti da bi se nešto promenilo? Slučaj je konkretan, a u kojoj meri će neko od vas prepoznati svoj reon u njoj, u toj meri možemo da govorimo o moralnom, kulturnom, ekonomskom i tako redom, posrnuću ove zemlje.
Prvo što radite kada postane toliko svesni da možete da upamtite događaje iz života, je da krenete u borbu za sticanje diplome. Borite se, menjate škole, nivoe, učite, stičete neko obrazovanje koje će vam kasnije koristiti kroz život. I završite. Ako ste bili te sreće da ste svoju diplomu, kakvu takvu, stekli isključivo svojim radom, bez zaleđine bilo intelektualnih, robnih ili partijskih vrednosti, i da su ma koliko vas profesori mrzeli, na kraju ipak upisivali te ocene koje su vam skraćivali rastojanje od diplome, vi ste shvatili, da iako teško, ipak možete da utičete na svoj život.
Posle školovanja kreće borba za radno mesto. Od kako ja znam za sebe, nikada nije bilo lako zaposliti se. Uvek je bilo previše zapošljenih i uvek ste morali neko vreme da moljakate za isto. Vreme moljakanja je zavisilo opet od onih materijalnih, intelektualnih i partijskih vrednosti. I kad se posle nekog perioda uglavite, opet zahvaljujući sopstvenoj upornosti, pored saznanja da će vam kroz život trebati nešto više strpljenja i nešto više upornosti, shvatite da ste vi ipak gospodar svog života i da je to ispravan put.
I tako dođete na radno mesto. Tog prvog dana pored razbijanja iluzija da ćete naći mesto pod Suncem od koga vam se neće grčiti stomak, predpostavljeni vam dodatno rasprše i poslednju sumnju u prethodno saznanje. Saopšte vam da oni nisu obavešteni da ćete doći, da im ženske ne trebaju i da je proizvod od koga svi žive otišao u bescenje. Šamar je ipak samo šamar. Ovo je nešto više.
Naravno vi ste navikli da je teško, pa i ne obraćate pažnju na te reči i trudite se svim silama da dokažete da vredite. Da pokažete da nešto znate i da taj stav da žena može da evoulira samo do šporeta čisto naklapanje i laž.
Onda počnete da učite, iznova, i da upoznajete situaciju u firmi u kojoj ste se zatekli. Sve nepravilnosti koje vidite saopštavate pretpostavljenom u nadi da će, kao sav normalan svet, preduzeti sve da se te nepravilnosti isprave i da se ne ponavljaju. To je nešto što je svima u interesu. Tako to shvatate vi naravno, ali ne shvatate da niko sem vas na to ne gleda kao vi.
Onda kreće borba za uvođenje normalnih procedura, za dokazivanje da vi vredite time što ćete nešto napraviti što će olakšati posao radnika. Pojednostavićete nešto, predložićete uvođenje novih tehnologija, kako se na bespotrebne stvari ne bi gubilo vreme i kako bi zaposleni provodili više vremena tamo gde je ljudski faktor presudan za svakodnevno vođenje posla.
Ne ide lako, svaki vaš korak se prati, podsmevaju vam se, predlažu vas za izbacivanje sa posla, iako ste u 9. mesecu trudnoće, iako bombardovanje uveliko traje. Vređaju vas jer ste se drznuli da menjate dvadesetogodišnje stečene navike pojedinaca.
Da biste se odbranili morate da obijate pragove raznoraznih institucija, da slušate i odbijate pokušaje ispiranja mozga i da od sebe pravite budalu. Sreća ako sve to uspete bez ovog poslednjeg.
Preživite onda raznorazne smene, odlaske, a sve se svodi na smanjenje broja radnika. Poneko, samo kad dogori do nokata, prihvati neku od procedura kako bi se nesmetano nastavio rad od koga živite, naravno plasirajući ideju kao ličnu vrhunsku ideju i realizaciju. Potom, nakon što vas izvređaju, izmaltretiraju i kazne, gurnu vas u neku rupu da se smirite i promenite. Zašto? Zato što i dalje primećujete i govorite o nepravilnostima koje treba ispraviti.
Nakon decenije shvatite da ste na početku. Na početku sopstvenog života i da je svaki vaš korak, za koji ste mislili da je napredak ustvari bilo tapkanje u mestu. Shvatite da je jedina sreća to što niste postali kao oni. Ali ste takođe shvatili da sve to nije dovoljno, da sigurno možete da uradite još nešto, da sve ovo treba neko da vidi, i da pre svega morate da proverite da li ste vi zaista u pravu?! Zar je moguće da ste sami u toj skupini?! Gde ste pogrešili pa vas ne prihvataju ni oni koji bi trebalo da se menjaju ni oni koji bi te promene trebali da izvrše?!
Onda rešite da pobegnete, ali shvatite da od sebe ne možete pobeći. Ne možete čarobnim štapićem da promenite ni mesto boravka, ni posao, ni ljude oko vas. Jednostavno shvatite da morate nešto da radite i to ODMAH!
Onda počnete da živite virtuelno i trudite se da proverite svaki svoj stav ne bi li videli, da li ste stvarno usamljeni i da li vi treba da se menjate ili ste i dalje na pravom putu.
I onda shvatite da taj virtuelni svet, pošto ste u njega ugradili svu svoju realnost nije nimalo lep, ali je malo lepši od ovog koji ste dobili rođenjem. Ako ste dovoljno pametni nećete se zadovoljiti samo jednosmernim prolaskom informacija čekajući reakciju, već ćete obezbediti dve trake, za dva smera i krenuti u AKCIJU!
Akciju sprovodite na način na koji najbolje umete, udružujući svoje znanje i sposobnosti sa ljudima za koje smatrate da jesu pravi ljudi za to što radite.
Naravno svaki vaš korak se i dalje prati, i ako ste mislili da ste olakšali sebi nešto, niste u pravu, dobili ste još jedan život, sa istim problemima, nerazumevanjima, šikaniranjima od onih koji svoj život nisu spremni da ŽIVE!
Ja sam ovde, reagujem i virtuelno i realno sa ciljem da promenim nešto, makar jedan jedini promil. Ako ste ispravni, uspeh se mora desiti. Teško je, ali znate da ne sedite skrštenih ruku, da ste izašli na crtu, da ste otvorili karte i da igrate. I znate da mnogi koriste te vaše otvorene karte, ali ako vam je cilj da promenite društvo, a ne samo sebe, drugačije se i ne može igrati.
I na kraju saznanje da niste sami, da postoje ljudi koji razmišljaju kao vi, vam daje nadu da sve ovo ima smisla, potire sve negativno što preživite i shvatite da jedino akumuliranjem pozitivne energije na jednom mestu, možemo da promenimo pre svega sebe a potom i okolinu. U svakom smislu.
Na kraju oni najpametniji pored toga što obezbede dvosmerni protok informacija, ideja i realizacija, obavezno obezbede još jednu, treću, takozvanu zaustavnu traku. Ona služi za one kojima je trokirao motor, koji nisu više u stanju da prate tok dešavanja i koji žele samo da posmatraju svet oko sebe. Nekada nemo, nekada navijajući a najčešće negodujući na sve ili pojedine učesnike u saobraćaju. I to se da preživeti sve dotle dok ne reše da na kvarno zaustave neku od traka što bacanjem prašine u oči iz potaje, što javnim izlaskom. Ali na kraju i to nije loše, bar na kratko možemo da ih vidimo i izbegavamo.
Na žalost, ovakva traka jedva da funkcioniše i na autoputu Beograd – unutrašnjost, ali verujem, doći će i taj dan!
Ali stvarno je neverovatno istinito da kad pojedinac pokusa da promeni nesto na bolje, da bude inovativan i idejan, naidje na gomilu prepreka a najcesce od prvih saradnika i onih kojima je to od velike pomoci. Zasto je to tako? Verovatno zato sto se boje novina, bloje se boljeg, boje se da izadju iz kolotecine i zabokrecine, boje se da ce ih neko na bilo koji nacin poniziti , prestici ili ugroziti u njihovom neradu …
Izgleda da je nama malo tri traka, da su nam potrebni mnogi prateci objekti na ovom nasem putu, da nam je potrebno da nam dodje neko sa strane da nam oci otvori ili pak naredi???
Nailazim svakodnevno na nepotrebne otpore , ne retko moram glavom kroz zid, pa mi ovaj tvoj post deluje kao da si izvlacila meni iz usta reci, a ne samo da si rekla ono sto se desava svuda oko tebe, mene , svih nas.
Istina je svaka rec ovde zapisana, a istina mnogo boli kad je bolna, a jeste…
Auuu, nesto si mi tuzna Suske?
U tezak si bedak pala. Pepravi to u bes i istresi se na tim negativcima. Zasto ti da se bedacis, zasto njima da ne bude lose. Sistemski nista ne mozes da promenis pa uradi nesto za sebe da ti bude bolje.
Misli globalno, deluj lokalno!
Ako tebi bude bolje to je vec pomak ka boljem u svetu, bar malo!
🙂
Dobih malopre mailom fazon:
“Kako pametan Srbin zove glupog Srbina? Telefonom, iz inostranstva!”
pa me podseti na ovaj tvoj post 🙂
(ovo je jadan pokusaj da te oraspolozim)
Suvise dobro znam o cemu si ovde pisala, iskusila ista sr..a na istom mestu. I pobegla, glavom bez obzira. Prvom prilikom. Nisam imala hrabrosti ni da pokusam da nesto menjam (ne ponosim se bas time) a najvise sam se bojala upravo toga da cu postati ista kao oni.
Tvojoj se energiji divim!
Na zalost, slazem se sa Dedom – tesko ce se sistem tamo promeniti dok ne dodje neko sa strane…
Ovo je i moja životna priča od koje, kao i mnogi u ovoj zemlji, nisam uspeo da pobegnem, ali zbog toga nisam sebi dozvolio “luksuz” da zapadnem u beznađe i apatiju. Borba za pravdu i istinu postali su mi novi smisao življenja u zemlji u kojoj najgori imaju najbolje životne šanse. Uteha mi je što nas ima mnogo takvih koji se ne predaju. Samo napred, neka “loši momci” znaju da nas nisu ni uplašili, ni pokolebali a ponajmanje slomili.
Na svoju sreću izbegla sam ovakvu životnu priču. Nisam ja bila toliko pametna, pa je namerno izbegla, već sam tako naopako nasađena, pa sam sve radila suprotno od onoga što se od mene očekivalo, ali bezobzira na sve to isti problemi nas sve sustignu, kad tad. 🙁
Skinuto sa horizontblog.com
Vredni mrav – Business u malom
“Jednom davno ziveo je srecan i vredan mrav koji je svaki dan dolazio rano ujutro prvi na posao. Ceo radni dan bio je veseo i odlicne volje i dok je radio pevusio je vesele pesmice. Bio je srecan dok je radio i njegovi rezultati su bili odlicni.
No, radio je bez usmerenja, jer uopste nije imao nadredjenog sefa. Zato je gospodin strsljen, direktor firme, odlucio da takva situacija ne moze da potraje i zaposlio je bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.
Prva briga bubamare bila je da organizuje pracenje dolazaka i odlazaka mrava na posao/sa posla. Uspostavila je u tu svrhu i sistem prijemnih i odlaznih dokumenata. Zbog povecanog obima posla oko papira su morali zaposliti sekretaricu koja bi pripremala papire i izvestaje. Pauk, kojeg su za tu funkciju zaposlili, je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.
U medjuvremenu je srecni i vredni mrav samo radio, radio i radio. Direktor strsljen je bio odusevljen sa izvestajima koje je dobijao od bubamare i uskoro je poceo da zahteva uporedne studije sa grafikonima, pokazateljima i analizama trendova razvoja. Zbog povecanog obima posla bilo je nuzno zaposliti hrcka koji bi bio direktna pomoc direktoru i kupili su mu odmah nov racunar sa stampacem.
Veoma brzo je srecni i vredni mrav poceo da se zali na svu tu papirnu vojsku sa kojom je morao po novom da se bori. Direktor je odmah video da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto sefa sluzbe koji bi nadzirao srecnog i vrednog mrava.
Na novo radno mesto je zaposlio cvrcka koji je odmah po svom dolasku zamenio celokupni namestaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov racunar sa ravnim LCD ekranom.
Posto je broj racunara narastao morao se kupiti i instalirati i mrezni server. Novi sef sluzbe je shvatio da hitno treba pomocnika (koji je uzgred bio njegov pomocnik i u prethodnoj firmi) za pripremanje strateskog nacrta upravljanja i proracuna sluzbe. U pozadini cele price mrav je postajao sve manje srecan i sve manje produktivan.
Sef cvrcak je odusevljeno zakljucio da mora naruciti studiju o socijalnom raspolozenju i zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Kada je direktor strsljen pogledao cifre i na osnovu njih shvatio da firma, u kojoj je radio srecni i vredni mrav, nije vise tako rentabilna kao pre, duboko se zamislio. Unajmio je najelitnijeg savetodavca, gospodju sovu kojoj je rekao da izvrsi potpunu dijagnostiku firme i da predlozi resenja za poboljsanje rentabilnosti na nacin da firma posluje kao pre.
Gospodja sova je po tromesecnom detaljnom analiziranju odnosa u firmi direktoru predala sledeci izvestaj: “U firmi je previse zaposlenih!” Direktor strsljen je prihvatio stucnu analizu i odmah otpustio mrava“.
Ja se bbog svog ličnog poimanja nekih stvari klanjam ovome što si napisala i svečano ćutim.
Ja ne umem da cutim svecano. Samo obicno.
Sto se tice traka… ne volim zaustavnu, da me neko, da izvines, ne opali iz zaleta.
Treba mi gorivo pa merkam pumpu neku… Moze i OMV… ima tobogan da se vuznem… 😀