Sasvim obična priča

Uopšte ne sumnjam da tamo među tim belim košuljama ima i onih koji su osim pravila oblačenja prihvatili i odgovornosti za sedenje u tim udobnim kožnim, najčešće crnim, foteljama.

Nekoliko.

I uopšte ne sumnjam da dobro znaju šta je potrebno ovom narodu da izađe iz tog blata u kome su ga nagurali i ne dozvoljavaju mu da otud izađe.

Neko koči.

Neko kome je bela košulja belja od svih ostalih, jer koristi veniš po propisima, litar po košulji ili neko drugo sredstvo za izbeljivanje. Ili ih pak ima dovoljno da može da ih menja dva puta dnevno i robinju koja ih pere ceo radni dan.

Nešto ima.

Uopšte ne sumnjam da se vodi teška borba za izbeljivanje košulja, za šta je realno potrebno razmišljanje, dobra strategija i veći broj belih košulja koji veruju da će i oni jednog dana moći da koriste veniš u izobilju. Onih kojima je cilj kontrast, dodir koža preko belog platna. Najčešće svile.

Mnogi žele.

I uopšte ne sumnjam da svaka bela košulja, kroji nova pravila po svojoj meri i boji. Belo mora da ostane belo koliko god je i šta god je potrebno da se to održi.

Neki mogu.

Ako ne možete da kupite veći broj belih košulja, niti sebi možete da priuštite veniš u izobilju ili robinju, kupite crne košulje, neće se videti blato u kome gacate. A ako nekada uspete da iz njega izađete, ne brinite, il’ će vas neko vratiti ili će vam za mali krug olovkom obezbediti bar prvu turu veniša. Posle se snalazite ako znate, ako ne, uvek imate gde da se vratite, to vam niko niti želi niti može oduzeti.

Ali NIKO!

Slika preuzeta odavde.

Share!