Priča bez kraja – 2


| 27.12.2007. | Priče

Tags: ,

Najlepši period našeg druženja je ipak bio kada smo studirali, i to kada smo bili u istoj grupi. Bilo nas je tridesetak, pravo jedno odeljenje, što je inače bila prava retkost. No kako smo imali divne ministre, ili koga već, da nam uređuje školstvo po principu “ajd’ da probamo i ovo” nekoliko generacija upisanih studenata se našlo u jednoj grupi.

U vreme ratova i inflacije, smo svi bili skupa. Para za izlazak nismo imali. Okupljali smo se po sobama, pili kuvanu rakiju, gledali filmove, igrali “Loru” u parove, preferans, ako je falio četvrti, i tabliće ako nije bilo trećeg. Ma radili smo sve čega smo se setili da preguramo taj period, loš po nas.

Predavanja su nam u zavisnosti od profesora, više ličila na žurke nego na predavanja, zahvaljujući njemu kao vođi klana. On je bio jezivo duhovit u svakom trenutku. Znao je bez problema da predloži profesorici praksu o “centrifugama” kod sebe po sledećem rasporedu ” U 8 sati Vi, a u 9 svi ostali”, ili da neku priču o njoj počinje sa “rekla mi je jutros dok se oblačila …”. Jednoj Jeleni, je sasvim slučajno slovo “l” zamenio slovom “b”, drugu je zvao “strahota” svaki put kad bi je pogledao niže od vrata, izgovarajući pri tom “strašno, strašno …” i odmahivao bi glavom. Predavanja subotom smo uspešno eskivirali, slaveći sve moguće slave koje su se padale na taj dan. Dok nas profesor nije provalio. Upadom u jednu drugu grupu, radi eskiviranja jednog od loših predavača, pored simpatija profesora, navukli smo mržnju cele grupe. Oni su svi sedeli na levoj strani, a mi smo bili na desnoj. Kasnije se pokazalo da je to bila prekretnica u našim životima. Profesor bi nakon izlaganja, kada mu je to bilo omogućeno, pitao “Da li je tebi jasno, a tebi, a ostalima?”.

Na “mašinama” je čini mi se bilo najbolje zezanje. Predavanja su bila popodne, profesor je uglavnom govorio sebi u bradu, a grafoskop je zujao taman za san. No spavati se nije moglo. Na jednom od tih predavanja, profesor je kao i obično pustio spisak, (a jedino smo zbog njega i morali da odlazimo na ista) upisivali smo se redom, i kada je došao red ne mene, oteo mi je spisak, upisao se i predao spisak dalje. Reagovala sam, na šta je on glasno odgovorio “Ti, nisi prisutna”. Ja doduše i nisam bila na času, kao i on. Jeli smo jabuke, igrali potapanje podmornica, “iks-oks”, pričali viceve, ma svašta ne bi li profesora naterali da nas izbaci. Nije nas izbacio, doneo mi je spisak da se upišem, iako sam naravno već bila na spisku. Spisak nikada više nije pustio.

U međuvremenu su nam se dešavale razne “ijade”. To su bile prilike kada se zaboravljalo na svakodnevicu, i kada su budalaštine koje su nam padale na pamet dostizale svoj vrhunac. On je igrao šah. Retko je gubio ali se i to dešavalo, i takve poraze nije sebi mogao da oprosti. Tada bi se u njemu probudio gepard i rušio bi sve pred sobom. Šalim se naravno, trpeo je sve to dostojanstveno, naročito naše opaske.

Voleo je “Mostarske kiše” i jednu Svetlanu, jutra prvih januara i šetnje gradom, uspešno izbegavajući poznanike.
Voleo je Sade i grafit “Pepeljugo volim te” u Beogradu.
Koristio je opaske iz filmova uvek u pravom trenutku.
“Kako je propao R&R” je gledao milion puta, zajedno sa mnom, i jednom iskoristio “Mala imaš dražestan vrat, koja si krvna grupa?” i ispao smešan zbog toga.

Gradski i Prigradski su mu omiljeni likovi, kao i “Mrazić Darko iz Zagreba” sa sve irvasčićima. “Gazda Topuzić” mu je idol.
Nije razumeo moju ljubav prema “Tequila Sunrise” iako mi je uredno nabavio film, da mogu da ga gledam kad god poželim.
Mnoge, pa ni mene nije uspeo da ubedi da zna da leti, a pokušavao je tu i tamo, odlično folira “trezno stanje”, redovno je krao na lori u parovima, i dobro sprema šne-nokle.
Nosio je dostojanstveno izvezen bedž SPS, jer je bio gubitnik, nosio je različite čarape, iz istog razloga, kao i hajdi – kapu ručne izrade.

Kad voli voli beskrajno i nesebično. Ne mrzi nikad.
Doduše mrzeo je mene kada bi upala u “plači …pi…pi fazu” i pri tom slušala “Crvenu jabuku”, naročito pjesmicu “daj, daj, mi to …”, to ga je dovodilo do ludila.
Morao je “crncu” iz Galije da se izvinjava, zato što sam ja uspela da ga izgorim cigaretom, dok mi je svoj cenjeni autogram ostavljao na tabakeri.
U vojsci je preležao ovčije boginje i zbog toga produžio vojni rok.
Pivo je počeo da pije tek nakon dobrog pomeranja kamenčića u bubregu.
Obožavao je Meg Ryan, Margitu, vodku i pesmu koju sad slušate.

A ja sam sve to vreme obožavala njega.

Kraj II dela

Share!

About the author


Suzana Janačković Živković
Tehnolog. Bloger. Voli knjige, muziku, filmove i web design. Piše poeziju. Uređuje Tragove. BITNO joj je veoma bitno. U slobodno vreme ... šta to beše slobodno vreme?


  • twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • rss
  • email



Related Posts

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • The song has kept us ... :)