Evropa i Srbija, dva sveta


Kako čuh sinoć na RTS1, Evropa neće dozvoliti da Srbija postane deo EU još uvek. Moje mišljenje je da je Nemačka potpuno u pravu što je zauzela takav stav, Srbija nije zrela za EU i ako napreduje ovim tempom biće zrela ili dovoljno dobra da postane članica EU pred njen raspad, ili tek kad sve zemlje postanu članice, pa nas prime po principu „kud svi Turci, tu i mali Mujo“.
Uzroke za ovakav stav članica EU treba tražiti u Srbiji.

Ja znam da je nemoć Vlade u Srbiji od 2000. godine pa naovamo da sopstveni narod natera na promene jasan, i da bi im datum umnogome olakšao „torturu“ kojom narod mora biti podvrgnut da bi se Srbija promenila.

Naravno postoje dva krivca za ovakvo stanje stvari u Srbiji:
- Država sa svim svojim institucijama
- Narod

Krivica države je u nemoći. Nemoć je proistekla zbog repova koja je svaka politička partija, koja je učestvovala u vlasti, ostavljala za sobom. Repovi su toliko ojačali da ne postoji način da ih se država reši i da ih saseče.

U više navrata sam govorila (Pročitajte Predizborno razmišljanje jedne olovke), ponoviću i sada, da se jačina partije ne ogleda u broju članova već u broju simpatizera. Ovu ključnu činjenicu niko ne želi da prihvati, jer su aršini u Srbiji drugačiji (za mlađe genracije otprilike kao na twitteru) a posledice su da je preletačima omogućeno da samo požele da postanu članovi neke partije i već su u njoj, i još im je omogućeno da u njoj napreduju. Rešenje je da se partije oslobode onih koji je ugrožavaju i da pročiste svoje redove. Da bi to moglo da se desi svaka partija treba da ima stav prema svom napredku, ciljevima i idealima. Mislim da je Đilas na pravom putu da to uradi do kraja.

Ove čistke su pokazatelj da jedna partija cilja na samo jednu grupu ljudi i da od nje traži podršku, delom kroz članstvo a delom kroz simpatizere. Ono što je meni važnije je odlučnost da se ne sedi na dve ili više stolica.
Imati stav i držati se kursa je danas veoma teško u Srbiji, ali je po meni to jedini ispravan i mogući napredak neke političke partije ali i pojedinca, i pre svega pojedinca.

Dakle, država je omogućila, najviše svojim nečinjenjem, lopovima da od Srbije naprave prćiju bez moralnih principa, bez jasnih zakona i bez institucija. Država je omogućila političkim partijama da jačaju na njen račun, a samim tim i na račun naroda koji u pravom smislu reči za nju i njih ni ne postoji.
Država je postala nakaradni uzor narodu kome je lakše ići linjom manjeg otpora ali i učestvovanje u prevarama po principu „kad mogu oni mogu i ja“. Taj začarani krug nas nikud neće odvesti, ni sada ni nakon 100 godina, ako nešto ne promenimo.

I još jedan važan faktor, od mnogobrojnih koje neću pominjati, je smišljeno zatupljivanje naroda kroz obrazovni i vaspitni sistem u Srbiji. O tome ću pisati drugi put.
Promene moraju biti suštinske i moraju se dešavati istovremeno na svim mogućim segmentima društva i u njima treba da učestvuju svi podjednako i politička elita i sam narod.
Kada govorim o narodu govorim o pojedincima, tačnije o svima nama koji živimo na teritoriji Srbije. Mnogo godina uravnilovke, društvenih imovina, varanja države na malo i veliko je dovelo sve nas baš na ovo mesto gde smo sad.

Nigde!

Rečenica da „ukrasti od države nije greh kao što je greh ukrati od pojedinca“ kao i sam čin je doveo do propadanja preduzeća isto, ako ne i više, od krađe privilegovanih u liku direktora, nadzornika i politički podobnih likova.
Narod je naučio da mu država nešto omogući ili pokloni. Bilo šta. Nekome da kupi stan za 200 tadašnjih DM, nekome toalet papir koji će ukrasti iz preduzeća. O školskom priboru bolje i da ne govorim. Ekserima, mašinama, alatima … onoga čega je ko mogao da se dohvati i što mu je bilo dostupno. Naravno, sva ta krađa je od društva ili od države. Nije strašno.

Strašno je!

Takvo nedomaćinsko ponašanje i neprihvatanje, zapravo odsustvo svesti o tome da se radno mesto treba čuvati i tretirati kao sopstveni dom je izrodio nakaradne generacije koje su kivne na državu što joj trenutno ne omogućava da krade, jer nema šta više da ukrade od nje.

Ako očekujemo da nam država omogući da uđemo u EU a da mi pritom posmatramo taj proces sa strane, Srbija nikada neće postati članica EU.

verujŠta sad narod, zapravo MI treba da radimo?

Mnogo je jednostavno, treba da budemo odgovorni za sebe, svoj rad, da reagujemo na sve nepravilnosti koje uočimo u svom svakodnevnom životu i da znamo da ćemo našim zalaganjem gomilati neprijatelje oko sebe.

Treba da deluje pojedinac na pojedinca, direktno ili kroz institucije, nikako drugačije.

Iako vam se čini neizvodljivo, ja ću vas podsetiti na moju akciju od pre mnogo godina kada sam svakodnevno slikala bahato parkirane automobile ispred svoje zgrade, javno pred prekršiocima. Mogla sam da dobijem i batine, ali sam išla logikom da krivac zna da je bolje da se protiv njega vodi prekršajni nego krivični postupak. Epilog je da sada niko ne parkira automobile na neobeleženim mestima. Dakle, moguće je.

To je veoma mala promena u odnosu na mnoge koje nas očekuju, i ja sama definitivno nisam u stanju da iniciram i nateram pojedince na njih, ali mislim da u Srbiji postoje pojedinci, naročito vi koji ste uspeli da stignete do ovog teksta, i imate svest o sebi, državi i okruženju, koji su sposobni da urade nešto i promene bar jednu osobu.

Dakle kada zateknete nekoga da piša u ženskom toaletu sa otvorenim vratima, kao što sam ja na primer, nije dovoljno da ga pogledate, da se zgrozite i da to napišete na društvenim mrežama, ako ste u mogućnosti, ili da odete do susedne kancelarije i ispričate kako ste „govedo“ zatekli na mestu gde mu ne priliči i na način koji mu ne priliči, već je potrebno da reagujete toga trenutka. Direktno. Potrebno je da mu kažete da ne želite više da ga vidite tu i da treba da ga bude sramota. Toliko sramota da ode i ne opere ruke nakon toaleta. A ne, nije bio zbunjen, već je nevaspitan i neobrazovan i to inače ne čini i jedan je od onih koji sprečava ovu zemlju da postane članica EU. I ja sam mu to rekla. I on me sada mrzi. I mene boli uvo što me mrzi, ali znam da će sledeći put voditi računa gde će ući i kao će se ponašati, jer postoji mogućnost da će opet naići na onu lujku koja će se svađati sa njim.

Naravno, ako niste u mogućnosti da odmah reagujete, prijavite nadležnim institucijama. U nekom trenutku će morati da reaguju, ako ne reaguju odmah. Potrebno je strpljenje. A što više bude bilo onih koji nauče osnovne stvari, biće više njih koji će regovati i „terati“ institucije da rade svoj posao kako treba.

Razumem ja da su to sitnice, ali vi morate znati da dok svoje sugrađane ne naučimo da:

-ne parkiraju gde im padne na pamet,
-ne kolju stoku gde ima slobodno drvo,
-ne peru automobile ispred ulaza u zgradu,
-da je podrum namenjen za ostavljanje neagresivnih, nezapaljivih i neopasnih materija i da nije predviđen za „prase na ražanj“,
-ne pišaju gde stignu, naročito ne na ulazima zgrada,
-ne kradu sve što im se nađe pri ruci ako ih neko ne gleda,
-ne bacaju đubre kroz prozor i na ulici,
-ne bacaju šporete i stare gume po rekama i uvalama,
-ne seku drveće po šumama a potom ih pale da se ne primeti da su bespravno sekli,
-da se 300km/h vozi samo na trkama,
-da obeleženi pešački prelaz znači da spodoba treba da pogleda prvo levo, pa desno, i tek kada se uveri da auto koje nailazi može bezbedno da se zaustavi krene da prelazi ulicu,
-da vozači ne koriste mobilne telefone dok voze i da stanu i propuste pešaka na pešačkom, naročito ako je pešak počeo da prelazi i neko je već stao da ga propusti,
-da ne piju kada treba da voze i da ne voze u pijanom stanju,
-da je bolje slušati dečiju graju iz školskog dvorišta do 20h nego slušati tu istu decu pijanu, na ulici od 23h-6h,

nećemo moći na njih da računamo za krupnije promene u društvu: humanost, odgovornost, racionalnost …

Mnogo ili malo, ne znam. Znam da samo ako steknemo svest o tome da smo svi mi i narod i država i da i od nas zavisi mnogo toga za šta okrivljujemo tamo neki narod i državu, možemo se nadati, ne Evropi, već boljem životu u Srbiji.

A htela sam da ovo bude kratak post.

Slika preuzeta odavde.

Autor


Suzana Janačković Živković
Tehnolog. Bloger. Voli knjige, muziku, filmove i web design. Piše poeziju. Uređuje Tragove. BITNO joj je veoma bitno. U slobodno vreme ... šta to beše slobodno vreme?

  • twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • rss
  • email




Povezani članci

Reakcija na članak: Ukupno 1

Komentara: 1 na “Evropa i Srbija, dva sveta”

  1. NeMresBilivit kaže:

    slazem se da srbija nije zrela, ne za evropu, nego sama za sebe. ali isto tako, znam, ponavljam, ne mislim, nego znam, da evropa, ovakva kakva je, ne treba ni samoj sebi, a kamoli srbiji. ona je pak preterano fasizovana, nista ne smes, a veruj, to ume da bude mnogo gore nego kada je raspasoj ko u srbiji.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *


*

Možete koristiti ove HTML HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>