Pitaš – “Šta radiš?”
“Razmišljam.” – slagah
nespretno, šturo.
A šta bih drugo?
Kako da kažem
da valjam dane
baš loše zvuči
bolje da slažem.
“O čemu?” – pitaš.
“Ne bih sad o tom’.”
– procedih grubo
baš kao da su
te misli moje
pametne silno
i da na svetu
druge ne postoje.
“Pitam onako, čemu taj ton?”
– ljutnu se s’pravom.
“Izvini stvarno,
stig’o me umor.”
– ko pseto lažem.
A šta bih drugo?
Kad misli jedva
u reči slažem.
I te što složim
jedva kotrljam
u grlu stoje
guše me, dave
ne bih da brljam.
“Odspavaj onda, snovi su lek!”
– gotovo vikom –
“Makar odremaj!!”
“Da, znam i ja, i baš se spremam.”
– procedih jedva.
A šta bih drugo?
Kako da kažem
da budna sanjam
sve svoje snove
da nisu lepi
razum ih truje.
I ko bi još to
hteo da čuje?
Suske, ja se veoma često osetim tako… Zažmuri i pretrči preko toga. 😉
Ma trčim ja, nego dugačka staza, pa sam počela da usporavam. Smorih se silno.
Pusti dusi da se siri…………………
Nemoj da razum truje snove, one na javi posebno, nece se ostvariti…
ja sam od umora cak i prestao da sanjam.
Ja bih da prenesem ono sto sam naglas rekla kad sam procitala pesmu:
O la la!
@lang
Ne bih ni ja … ali …
@electrasdreams
Ona je sve što imam
@Zmajček
Makar odremaj …
@jelenaartpoezija
Hvala.
Eto ja svratih po drugi put da cujem. Pozdrav Susketava. 😀
Jelena 😀