Srpski radnik u priči „Prva stolica“

Srpski radnik u priči „Prva stolica“

Nepisano pravilo u Srba je da smeš da kritikuješ šefove, smeš da im se podsmevaš, da ih mećeš u satire, humoreske, karikature i ine zajebancije koje za posledicu imaju smijuljenje, smeh i valjanje od smeha, dok Srpskog radnika ne smeš mrko ni da pogledaš, ni onako kroz misao da ti prođe, a taman kroz jezik, ijedna pošalica, a taman šala, a taman da nešto napišeš, ‘vako javno, k’o što ću ja sad.

Elem, Srpskih radnika ima mnogo, pa se mogu svrstati u nebrojano kategorija, ne bih sad da vas zamaram, ali je meni jedna najinteresantnija, ona koja se satire od posla i koja nas o tome obaveštava na svaka 3-5 minuta.

Srpski radnik mnogo radi. Dolazi na posao pre svog šefa, kupuje mu novine, kuva mu kafu, sredi mu malo radni sto i stojeći čeka da se šef pojavi. Kada šef uđe u svoju kancelariju Srpski radnik mu pritrčava uzima torbu, pomaže da skine kaput ili jaknu. Ako nije baš vrućina. Ako je vruće, obično leti, odmah mu pruža peškir, malo nakvašen, kojim je stojeći onako kraj radnoga stola mahao ne bi li se što više ohladio da se šef osveži kad uđe. Srpski šef čim ga ugleda odmah ga meće za vrat uz jedan glasan „ohhhhhh“ i „bravo mali, ti uvek znaš šta meni treba“.

Naravno, Srpski radnik od zaposlenja do kraja radnog veka uči šta treba Srpskom šefu i trudi se da Srpski šef nauči šta treba njemu. To su početak i kraj svake uspešne poslovne saradnje između njih.

Dok se šef smešta u svoju fotelju Srpski radnik stoji i čeka da mu klimne glavom da može da sedne na nekoj od drvenih stolica sa naslonom (najtraženija roba u nas posle dvehiljadite). Te stolice su uglavnom poređane pored zida kancelarije, ima ih dve-tri i obično su tu prenete iz menzi za ručavanje, posle zatvaranja, mislim kad su Srpski radnici kompletirali servise i escajge za po 12 osoba kod svojih kuća.

Nekada na svakoj od stolica sedi po jedan Srpski radnik, ali najbolji Srpski radnik sedi najbliže Srpskome šefu.

Na klimoglav, Srpski radnik seda i nudi šefa kafom koju je sa tolikom ljubavlju skuvao. Čim šef srkne kafu Srpski radnik, viseći dupetom iznad stolice, u tom šenećem položaju, čeka da mu šef klimne glavom da je pogodio „vr’ kašičice šećera“, jerbo Srpski šef pije „ni tamo – ni ‘vamo kafu“, takozvanu „srednju srpsku “. Turska više nije, odselisi se Turci pre dvehiljadite.

Dakle ako šefu prija kafa, on uzima novine a to je znak da Srpski radnik izađe napolje i obiđe parohiju. Prvo ulazi u čajnu kuhinju da radnicima koji su tu saopšti kako je on došao pre svih i da je kafu već skuvao, da je on čak svoju kafu i popio, a da je šef upravo srče. Da je on mnogo vredan, i da će mu danas biti prava ludnica i da glavu neće moći da podigne od posla.

Nakon toga hitro se vraća kod šefa i saopštava mu ko to sve kuva kafu i obavezno napominje kako je on došao zajedno sa portirom kada je otključavao zgradu.

Šef tada glasno izgovara „da, da, da, da …“ i počne da izdaje radne zadatke. Šta treba da se uradi toga dana.

Srpski radnik izlazi i z kancelarije i ide od jedne do druge kancelarije kukajući šta sve treba da uradi i saopštavajući deo poslova koji treba da uradi radnik kod koga je ušao. Kada obiđe sve i podeli svoj posao svima, njemu ostaje da skuva drugu kafu pre pauze i da je srče zajedno sa šefom dok referiše ko je sve po kancelarijama stigao, ko sa kim pije kafu, ko je otišao u pušionu, ko je već počeo da igra pasijans, na kom je nivou i slično.

Ovo sa pasijansom mnogo nervira Srpskog šefa, pogotovu oni radnici koji su na višem nivou od njega, pa Srpski radnik mora stalno da laže kako su radnici mnogo ispod, a kad šef ode na neki sastanak odakle ne može da izađe pre vremena, Srpski radnik mu sam prelazi nivoe da ne zaostaje.

Za vreme sastanka, Srpski radnik pravi drugi krug po kancelarijama, da se požali kako mu je šef natovario toliko posla, koji oni obični radnici nisu u stanju ni da razumeju a taman da urade ali i da pokupi informacije, ko je dokle stigao sa poslom, kada će biti završeno, koga je kako zatekao, ko je bio tu, a ko nije, gde su proveli pauzu, šta ima po prodavnicama, ko se sa kim spanđao, šta pišu po fejsbuku, i slično.

Kada se Srpski šef vrati sa sastanka, u zavisnosti od raspoloženja Srpski radnik priča doživljaje sa drugog obilaska, pre treće kafe.

Treća kafa se pije posle 12h. Kada otprilike i počne da se čeka kraj radnog vremena. U tom periodu su najnervozniji oni koji još nisu završili posao i koji se zbog toga tretiraju kao manje uspešni. Ako ti ostane posao posle 12h, prvi si za ostrel na narednom smanjenju broja zaposlenih. Mnogi već podučeni iskustvom, kuliraju u to vreme i jedva čekaju da se osame kako bi mogli da završe posao, a ako ne stignu, posao nose kući.

Uz treću kafu se razgovara o pauzi, ko je gde proveo, i planovima za popodne. Tu svi ljubomorno čuvaju informacije dok ne dođe Srpski radnik da njemu prvi oni saopšte šta je to najnovije i najzanimljivije.

Srpskom radniku, koji radi van kancelarije je mnogo teže da često obilazi parohiju, zato on bira situaciju kada svi prave pauzu za kaficu, rakijicu i neko mezence, obično posle 12h. Tu se nekad desi da se do kraja radnog vremena i zapeva. Od miline. Tako raspevani Srpski radnici odlaze kući smlaćeni što od te rakije, što od pesme, što od tumbanja po seoskim putevima kojima moraju, bežeći od milicije, da im žena ne kenja a nemaju vremena da se otrezne.

Znam znam, sada ćete reći da ja opisujem tamo nekog radnika u Sindikatu, ili nekog politički korektnog ili nekog poltrona, ali verujte mi, nije tačno, svaki Srpski radnik se ponaša ‘vako ako je u mogućnosti. Ako nije, on pljuje što mora da radi a što nema vremena da ide od kancelarije do kancelarije i svima kaže koliko radi kao svaki pravi Srpski radnik.

Naravno, jasno je da najveću platu primaju oni za koje se zna da mnogo rade. Oni, za koje se ne zna koliko rade, moraju da se dokazuju. Stalno, iznova i iznova, što kod Srpskog šefa, što kod Srpskog radnika sa druge i treće stolice, da pripomognu kad avanzuju na prvu.