Ovako je počelo.
Pre neki dan smo (u toplini doma moga) vodili diskusiju o moralu prosvetnog radnika koji je upisao čas kao da je držao nastavu, iako tu nastavu nije održao. Dnevnik trpi sve.
Moje mišljenje je da u prosveti ne može da radi osoba kojoj ovako nešto treba da se zabranjuje, već osoba kojoj nisu potrebni zakoni (da bi imala morala), kazne i pravila da shvati da se ne može naći u istom trenutku na dva različita mesta.
Ovakvo mišljenje je svojstveno naivnim budalama, koje ne znaju u kom svetu žive.
U ovom slučaju, meni.
Suprotan stav je, naravno, da su svi skloni prevarama, te da ni prosvetni radnici nisu imuni, ali da se neko više ili manje plaši kazni pa se onda ne kači i trudi se da poštuje bar osnovna načela bilo koje profesije. Tačnije, za ponašanje zaposlenih isključivo je odgovoran direktor.
Onda smo razradili temu.
Neka od pravila:
-Uvek budi pristojno obučen (bez razdrljene košulje, bez kratkih pantalona, bez papuča, bez mini suknji „dopičnjaka“ , „sisa“ na izvol’te, ….)
-Na posao dolazi na vreme
-Tokom radnog vremena savesno obavljaj svoj posao (nemoj da spavaš, dremaš, ispijaš kafe, pričaš telefonom, surfuješ društvenim mrežama, jedeš burek, naročito iznad dnevnika ili izveštaja, kačiš selfije, igraš igrice, slušaš glasnu muziku, osim ako ti baš to nije posao), zapravo nemoj da radiš ništa što bi odvlačilo pažnju kolegama, ili, ako si prosvetni radnik, deci
-Ponekad radna obaveza obuhvata i potpisivanje ugovora, izveštaja, usvajanje dokumenata od vitalnog značaja za poslovanje, i svaki zaposleni je dužan da to obavi savesno i nakon pročitanog dokumenta. Ako se slučajno desi da je dokument virtuelan, dakle da ne postoji ali se ipak predlaže da se usvoji ili potpiše, svaki zaposleni je dužan da postupi po svojoj savesti. Ako je ima. Ili po interesu. Ako ga ima. Ili u skladu sa razumom. Koliko je u mogućnosti
-Direktor ili rukovodeći organ je dužan da obezbedi uslove da zaposleni radi u skladu sa zakonom, da radniku tokom obavljanja zadataka nije ugrožena bezbednost, te da zaposleni nema prepreka koje bi ga ometale u obavljanju posla
–Nemoj da kradeš, lažeš, cinkariš kolege, uvlačiš se šefu u bulju, govoriš kako si prepametan a svi oko tebe glupi i slično. Makar i da je sve to istina. Dokaži to radom, a ne rukama. Ili nogama. Zavisi kome je šta lakše, lepše i praktičnije
–Nemoj da se smeješ da te čuju svi oni zidovi iz susednih kancelarija da ne bude posle „kuku lele i zidovi imaju uši“
Mogla bih još da nabrajam, ali – čemu?
Ako kojim slučajem direktor ili zaposleni ne ispoštuju svoje obaveze, ili prekorače ovlašćenja, može doći do kolapsa, svađa, tuča, mobinga, pretnji, gde na kraju pobeđuje onaj ko ima jaču podršku, interes i leđa. Argumenti nisu dovoljni. Ni potrebni.
Te smo, na kraju, došli do zaključka.
Ukoliko primenjujete neka od gore navedenih pravila, odmah to prestanite da radite i naučite da živite u svetu poltrona, divljaka, neradnika, bahatnika, bezmozgaša, batinaša i inih spodoba, kojima je neko dao neku moć i nedovoljno pameti da komotno mogu da zajebavaju pošten svet.
Za sve njih, jedno veliko – MARŠ!
Poštenom svetu savetujem da misli svojom glavom, da govori tiho i da nosi psa sa sobom.
Savet +: Neka pas bude veliki, i neka ima velike zdrave zube. I da nije gadljiv.
Potpisujem te od reči do reči! Nekada se zapitam da li sam ja normalna, ipak tu moju normalnost određuje okolina… a okolina- sve si rekla!