Pošto jaja?

Pijacu od škole u mom rodnom gradu deli omanji park. Sa par klupa i par korpi za smeće. Spomenik je naravno u centru parka. Oko spomenika ima malo šljunka, klupice, žalosna vrba i nešto malo trave. U jesen, kada počne školska godina, od paprika se nije moglo proći kroz park. Park se tada pretvarao u pravu pijacu. Tako da se zapravo ni ne sećam kada sam se prvi put niti iz kog razloga gurala između tezgi sa paprikama, paradajzom, cvećem, jabukama, krastavcima i da ne nabrajam dalje sve ono što se obično može naći na pijaci.

U to vreme smo, kao deca, bili opsednuti vicevima, mnogi su ih i sami smišljali ne bi li pokazali svoju duhovitost i doživeli da se njihov vic prepričava međ’ decom.

Dešavalo se često da neki smušeni dečkić provali najbolju foru na svetu i ispriča je u društvu popularnih dečaka u nadi da će se priključiti toj grupi popularnih, da će ga prihvatiti. Ali to se nikada nije desilo. Važni dečaci bi se ćuškali zbog fore, najjači bi je preuzeo kao svoju i prepričavao dalje.
Nesećnik bi umesto pohvale dobio ćušku.

Mi deca, nismo mogli da znamo čija je, te smo prepričavali onako kako smo čuli sa sve imenom autora. Oni smušeni su ćutali da ne izazivaju zlo ili ne dobiju nešto više od ćuške, dobre batine u parku ili između tezgi tu na pijaci.
Naravno, u to vreme su nam najsmešnije stvari bile one vulgarne, jaja na primer. Za kurac i pičku bi nas odrali od batina, tako da je najbezobrazniji fazon tog vremena bio fazon o jajima.

Sećam se, tog jednog proleća kada su se pojavile trešnje i kada smo se tiskali između tezgi na velikom odmoru ne bi li kupili par veza sa par trešanja. Nije bila istaknuta cena, kao sada, nego bi mi onako prolazeći pitali „pošto trešnje?“ mislivši naravno na vezu trešanja. To smo zadržali i dan danas bez obzira što su cene izložene mi i dalje pitamo prodavce „pošto paprika, pošto paradajz, pošto …?“

Najbezobrazniju foru tada su primenjivali najsmeliji dečaci, ili oni koji oko sebe imaju dobru ekipu, pritrčali bi do tezge sa trešnjama, gde su bili muški prodavci i glasno bi viknuli „Pošto jaja?“

Neki su se smejali, prodavac bi ih grdio, neki su crveneli ali se na kraju nije dešavalo ništa strašno i zaboravili bi na ispad onog momenta kada bi dobili svojih par veza trešanja i punih usta trčali preko parka do škole, pljujući koštice usput u nadi da će bar neka od njih porasti u neku veliku lepu trešnju.

„Pošto jaja?“

Nije neka fora, a nije ni smešna.

O smelosti dečaka i to onih najsmelijih ni da ne pričam, u skladu su sa pitanjem.

Je l’ da?

Slika